Стихови великог српског пјесника Симе Пандуровића „Човек, ипак, треба да је веран себи, / Да сопствени живот свој издао не би, / К’о ни звезде путе по којима круже“ из пјесме „Порука“ били су тема XIII литерарног конкурса ЈУ Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске, расписаног посљедњег дана октобра а затвореног посљедњег дана управо завршене године.

Уз омаж Сими Пандуровићу, будући да се 2020. године навршило 60 година од његове смрти, жељели смо да изаберемо тему која се може повезати са претходном по много чему необичном годином за све нас, годином нових увида и унутрашњих преиспитивања.

У току два мјесеца трајања конкурса, на адресу наше установе пристигла су 24 рада, што путем електронске што путем редовне поште. Један од радова написан је на Брајевом писму. Радови су покрили разноврсне жанрове, од пјесама, прича, есеја, до афоризама.

Жири у саставу Александра Савић (предсједница жирија), Драгица Вукало и Драгана Божић у првим јануарским данима прионуо је на рад и послије пажљивог ишчитавања издвојио три, по њиховом мишљењу, најпотпунија и најбоља рада. У сва три рада примјетан је труд да се испрати задата тема. Писати инспирисан стиховима Симе Пандуровића, па чак и по узору на њега, није лак задатак, али овим ауторима то је у доброј мјери успјело.

Слиједи образложење жирија, а потом и награђени радови.

Образложење жирија

Треће мјесто припало је причи „Невидљиве маске“ (шифра Маска 2020). Ради се о личној исповијести у којој се аутор бескомпромисно обрачунава сам са собом и у складу са темом преиспитује колико је у животу био вјеран себи и својој савјести. Контемплирајући о актуелној ситуацији ношења маски усљед епидемије и вишем значењу и поруци коју људски род треба да научи из овог искуства, аутор прелази на појединачни ниво и пита се колико је он пута у животу у ствари носио маску, ону невидљиву. У његовој свијести асоцијативно се вежу три слике из прошлости, ситуације у којима није поступио како му савјест налаже, и које га и данас муче и тиште. Стил ове приче је искрен и непосредан, имамо утисак да нам се повјерава неко добро познат, комшија, рођак. Порука приче је оптимистична, треба скинути маске, оне симболичне, и живјети своју суштину, слиједити своју звјездану путању, и тако ће свијет постати боље и племенитије мјесто.

Другопласирани рад је пјесма „Кад ме небо прими“ (шифра Позне туге). У овим стиховима аутор проговара о помало тешкој и мрачној теми, теми смрти и одласка. Пјеснички субјект дочарава детаље своје сахране, уз познати фолклор који је прати. Али примјећује: „Нек остане с вама вера православна, неће ми требати у мом боравишту, ни времена лоша, ни времена славна“. Он закорачује у нешто ново и непознато („не очекуј јаву с оне стране снова“ ; „сви планови живих на небу не важе“).  Једино што је извјесно је избор између таме и вазнесења, небића и бесконачности живота. Од свог пута не можемо побјећи, као ни звијезде од небеске путање. Кроз цијелу пјесму исијава посебна смиреност и спокој.

Прво мјесто освојио је литерарни рад „Одзвон (не)вида“ (шифра Веран себи). Ради се о искреној, снажној, личним искуством обојеној пјесми, која, базирајући се на стиховима Симе Пандуровића, третира проблем сљепоће. И поред осјећања неизвјесности и тежине ситуације која је снашла пјесника, дух пјесме је позитиван, оптимистичан, борбен. Пјеснички субјект ни у једном моменту не допушта себи да клоне духом („Не дам да ме овај удес лако уљуља“). Он схвата да су сви догађаји у животу дио нечег већег, вишег, живот тече и треба му се препустити с повјерењем, као што Пандуровићеви стихови сугеришу. Завршна строфа поентира:

„Не лута се у тами ако душа светли;

Прсти су одавно дорасли пертли.

Живот се не сме издати, мој друже –

К’о ни звезде путе по којима круже.“

Живот је увијек вриједан живљења, живот је пун љепоте, треба је само препознати, у себи и око себе. Спољашне и унутрашње су двије стране истог новчића, исто и једно.

Посебан сегмент пјесме је њена форма, која показује умјешност и деликатност пјесника. Аутор је сјајно уклопио задате стихове Симе Пандуровића, прожимајући на најљепши начин емоцију, садржај и стил оригинала са својим доживљајем свијета, те тиме одао почаст нашем великом пјеснику.

Честитамо побједницима и захваљујемо свим учесницима! Било је задовољство читати ваше радове.

Прво мјесто

ОДЗВОН (НЕ)ВИДА

 

( ГЛОСА )

И последње када већ осетим дане,

Нека ме само испод њих сахране,

Мирно, без суза и бола, мој друже.

 

Човек, ипак, треба да је веран себи,

Да сопствени живот свој издао не би,

K’о ни звезде путе по којима круже.

 

( „ПОРУKА“ Сима Пандуровић )

 

Између сна и јаве стисла се тишина;

Први дани у мраку немају боју крина.

Ал’ јутро ће поново  к’о јуче да сване –

И последње већ кад осетим дане.

 

Мораш се борити, није ти свеједно.

Треба гајити наду … то благо чедно;

Да ћемо се срести, мирисати јорговане –

Нека ме само испод њих сахране.

 

И слеп пожели да неко отвори двери…

Да му нада, к’о пре,  на живот зарепери;

Уз црно вино и стих, ил’ судбинско уже –

Мирно, без суза и бола, мој друже.

 

Истина није знак никакве предаје.

Живот се успори, ал’ лако не стаје;

Увек ће неко кренути и стићи к теби –

Човек, ипак, треба да је веран себи.

 

Не дам да ме овај удес лако уљуља;

Живот је бистра вода ил’ бара муља.

У било ком случају окренут сам к себи –

Да сопствени живот свој издао не би.

 

Не лута се у тами ако душа светли;

Прсти су одавно дорасли пертли.

Живот се не сме издати, мој друже

K’о ни звезде путе по којима круже.

 

Душан Мијајловић Адски, Ниш (Шифра: Веран себи)

 

 

Друго мјесто

КАД МЕ НЕБО ПРИМИ

 

Кад прекрије лице, крути покров бели,

зачуће се јаук већ немоћне жене;

сестра моја драга последњи пут жели

да пре вечне таме препоручи мене,

да ме под скут приме небески анђели.

 

И остаће за мном безбрижност и срећа,

у песмама жудним што их младост пева.

Осећам да титра поред крста свећа,

она што је нико нит зове нит снева,

она што је пале сред гробљанског цвећа.

 

Нек остане с вама вера православна,

неће ми требати у мом боравишту,

ни времена лоша, ни времена славна.

Да л` ћу моћи горе, у новом станишту,

пловити кроз снове и времена давна.

 

У размеђу мирном, рећ` ће нам се само:

Човек, ипак, треба да је веран себи.

Примиће нас небо кад све земљи дамо.

Кроз облак тишине што све живо треби

све што земљом ходи одлетеће тамо.

 

Попеће се неко на гомилу блата,

што га јутрос гробар избаци из раке,

причаће о срећи иза рајских врата;

о лепоти пуној безбрижности сваке,

која душу чека к`о загљај брата.

 

С очима без сјаја погледам из раке,

видим многа лица над сандуком мојим,

сви по грумен земље бацају из шаке.

С неверицом патном, лажне сузе бројим,

док немарно душа лети кроз облаке.

 

Са бусеном сваким хумка већа бива,

све болести тела под њом брзо труну,

чиреве и красте земља сада скрива.

Дотаћи ме неће ветрови кад дуну,

кроз стасало класје са околних њива.

 

Границе су јасне између светова.

Да сопствени живот свој издао не би,

не очекуј јаву, с ону страну снова.

Онај вечно гладан пргрлио све би,

зато мртви беже пре првих петлова.


Са гробља се кући одлази полако,

неко прича гласно, неко тихо јеца.

У том часу туге помислиће свако:

Нека иде редом, нек` су жива деца.

Сахранити чедо, ником није лако.

 

На дан задушница одјекнуће лелек,

што одмиче време мање ће га бити,

нестаће к`о драги опанак и јелек.

За мном неће дуго чак ни сузе лити,

док крстаче буде постојаће белег.

 

Остаће у тами надања и хтења,

сви планови живих на небу не важе.

Рећ` ће ти се само, на дан вазнесења,

или испред врата невидљиве страже:

Да л` ћеш путем таме или васкрсења.

 

А невоља стигне и кад тихо пуже,

злотвор се и мртав неделима слади,

покопани ноћу ђаволима служе,

никада их неће напустити јади;

к’о ни звезде путе по којима круже.

 

Јован Н. Бундало, Београд (Шифра: Позне туге)        

 

        

Треће мјесто

НЕВИДЉИВЕ МАСКЕ

Сами је крај априла овог прољећа господњег двије хиљаде двадесете године. Необично топао дан за ово тешко и суморно прољеће.

Ближи се петнаест часова, супруга и ја из канцеларије удружења у којем радим журимо кући, гушећи се под маскама у овом топлом дану. Ужурбани смо, да бисмо кући стигли на вријеме.

Овог петка су мудре главе, које су себе назвале или их је неко други назвао кризним штабом, одредиле да од петнаест часова, па све до понедjељка ујутру до шест морамо бити затворени у својим домовима. Затвориће нас у наше куће и станове, како рекоше, да нас спасе од планетарне пошасти коју назваше корона, да се не бисмо заразили, док неки други већ умиру гушећи се на респираторима, или се боре за живот у некој од многобројних болница или изолаторија. Многи су у кућној изолацији и надају се да се нису заразили.

Улазимо у кућу и са олакшањем скидамо маске са лица. Тек тада продисасмо пуним плућима. Распремисмо се и након обавезног прања руку, којем сада поклањамо знатно већу важност него раније, улазим у своју собу. Сједам на кауч, и некако изненада дође ми да размишљам.

Кренух са медитацијом.

*Боже шта нас снађе и зашто нас ово снађе? Више пута сам слушао од умних људи да свако зашто има и своје зато, и да се ништа на овој планети, па и у свемиру не дешава случајно. Нису случајне ни ове маске под којима се сада гушимо. Вјероватно су те маске које носимо на нашим лицима божија казна за оне друге невидљиве маске, које смо почели носити далеко прије ове несреће, када још нико није ни знао ни чуо за ову опаку пандемију.

Те невидљиве маске одавно почесмо носити на нашим, не баш тако чистим душама и огрубјелим, отврдјелим срцима. Маскирали смо се да сакријемо оно што стварно јесмо, да се представимо у бољем свјетлу. Тим невидљивим маскама сакривали смо наше лицемјерје, нашу дволичност, себичност, егоцентричност, саможивост. Маскирали смо се да слажемо сами себе, а нарочито друге, најчешће са разлогом да оперемо своју не баш чисту савјест.

Шта ја ово мудрујем о другима? – питам самога себе – а гдје си ти ту? упитај се. Јеси ли ти издао своје принципе и животна начела? – шапућем себи. Одмах и одговарам: Јеси, сигурно јеси! – и ниси увијек био цвјећка и невинашце каквим си се представљао и каквог су те видјели неки други. Да ли је због тебе икога забољела глава, и да ли је због тебе ико пустио сузу? Нажалост јесте! Одмотавам филм свога живота и долазе ми слике, па тако и дође слика прва.

Слика прва.

           Сјетих се моје већ поодавно покојне мајке. Памтим да сам тада имао двадесетак година, тек стасали момак. Мајка! Живјела је за мене, момка са инвалидитетом и жртвовала се до крајњих граница. Ништа јој није било тешко. Свака моја бол је била и њена бол, а сваки мој проблем и њен. За разлику од данашњих  дана када сам слијеп, тада сам био слабовидан, али и то је био поприлично велики хендикеп, довољан да будеш стигматизиран у друштву и носиш тежак биљег инвалидитета.

Свиђала ми се једна Ана из комшилука, плавокоса, лијепа дјевојка. Надао сам се да имам шансе код ње и покушавао сам да јој се удварам. Нада је трајала до оног тренутка када је та иста лијепа Ана рекла мојој рођаки да ми каже да немам шанси код ње, и да од удварања одустанем, јер, забога, ја слабо видим, и она ме таквог неће.

Након што сам то чуо, утучен и крајње депримиран ушао сам у кућу, у предсобље у којем је сједила моја мајка. Питала ме је шта има ново и како сам, а ја сам рафално почео да хистеришем: ,,Шта има, шта питаш, ти и стари сте криви што сте ме створили оваквог ћоравог, па сада патим. Боље да сте ме задавили кад сам се родио“.

Мајка је зајецала и заплакала, а моја реакција на њен плач и јецај била је што сам устао и за собом гњевно треснуо вратима, а стакло само што се није поломило.

Тешко сам повриједио своју мајку, и та слика ме прогони и дан данас. Нажалост, могу да се извиним и затражим опроштај само на њеном гробу или у цркви, палећи јој свијећу. Док је била жива, нисам јој се извинио нити затражио опроштај. Какав тежак и одвратан гријех.

Слика друга.

          Имао сам доброг другара Ацу. Заједно смо провели дјетињство и младост. Био ми је истински прави другар и уз мене је био кад многи други нису.

Ацо је био много лошијег материјалног стања од мене. Имао је тешко болесну млађу сестру, која се лијечила од озбиљног срчаног обољења у чувеној болници за срце у Сремској Каменици.

Памтим… Другар Ацо ме је упитао да ли могу да му посудим новац да обиђе болесну сестру. Требао му је за карту до Сремске Каменице. Нисам био ни ја посебно богат, али могао сам да му посудим. Чувши питање на брзину сам размишљао шта ћу ја то морати да жртвујем ако му посудим новац. Дошао сам до закључка да ћу морати да жртвујем неколико вечерњих излазака и да нећу моћи да купим карту за концерт Здравка Чолића, који је требало да буде тих дана на градском стадиону. Била је то за мене превелика цијена.

Ацу сам слагао, рекавши му да бих му врло радо посудио, али да пара заиста немам. Као да је карта за концерт Здравка Чолића важнија од возне карте која је Аци требала да обиђе болесну сестру. Није ми замјерио, прихватио је моје објашњење и наставио са мном да се дружи, као да ништа није било, мада то нисам заслуживао. Тек након извјесног времена почела је да ме кризе савјест.

Ацу сам срео прије неколико година. Дошао је из Ротердама, из Холандије, гдје сада живи, да обиђе своје родитеље у Сарајеву. На срећу одлично се снашао, има супер посао и одлично зарађује. Оженио се и има двоје дјеце.

Када ме је примијетио, прешао је улицу да се са мном упита. Срдачно ме загрлио и изљубио. Отишли смо на пиће. Причали смо о свему, сјећајући се добрих старих времена и заједничког дугогодишњег дружења. Дао ми је своју визит карту рекавши да ако ми нешто затреба да му се слободно јавим.

Ни тада нисам смогао снаге да му се извиним, а његова, у оно вријеме, болесна сестра умрла је три године од оног дана када му онако бездушно нисам посудио новац.

И тада сам издао самога себе, али ипак чекам прилику, коју сигурно нећу пропустити када ми се укаже, да се извиним другару из дјетињства.

Слика трећа.

          Никад немој учинити другом оно што не желиш други да учини теби.

Када би се сви држали овог општељудског начела, свијет би био много љепше мјесто за живљење. Ми који спадамо у рањиве друштвене групе посебно бисмо морали водити рачуна да не ранимо нечију  душу, јер смо и сами више пута били изложени неразумијевању и ниподаштавању, али нисам баш увијек водио о томе рачуна.

Дјевојку о којој причам нисам познавао много. Није то била нека љубав, посебно није била озбиљна веза, више краткотрајни флерт.

Упознао сам је сасвим случајно на испраћају рођака у војску. Викендом сам увијек имао слободан стан, јер су моји родитељи са доста млађим братом ишли на село, гдје смо имали кућу и имање. Искористио сам слободан викенд да ту дјевојку доведем у стан, што би се у жаргону рекло – гајбу. Све је ишло како се очекује у тим приликама, док се није десило нешто непредвиђено. Таман када је требало да започнемо да водимо љубав, дјевојка се прво почела трести, а потом се онесвијестила. Тресла се и даље као да је неко у њу укључио струју, а на уста јој је пошла пјена. Тек тада ми је било јасно да је добила епилептични напад. Нисам знао да има епилепсију. Панично сам отрчао до комшинице која је била медицинска сестра и становала спрат више. Нашао сам је код куће и у даху јој испричао шта се десило. Дошла је у стан и учинила све да болесна дјевојка дође себи.

Када је комшиница отишла, ја сам се још увијек тресао од страха као прут. Нисам могао да се контролишем, па сам се извикао на болесну дјевојку говорећи јој: ,,Шта, замало ми ниси умрла овдје, па да ја по судовима доказујем да те нисам убио, што си ми ово учинила, излази из куће!“ Брутално сам је избацио из свог стана.

Касније ми је било јако жао. Барем је требало да имам мало обзира.

Када бих данас знао да ли је уопште жива, и ако је жива, гдје живи, замолио бих је да ми опрости.

         Знам, радио сам у животу глупости и често застрањивао. Ипак нисам такав покварењак како би се могло закључити из ова три случаја. Имао сам ја и добрих дјела, можда чак и више него лоших, због којих ме многи воле и поштују, али о којима сад не бих причао.

Да ли ће моја добра дјела поништити она лоша о којима сам причао? То не знам.

На сву срећу то ће пресудити онај једини праведни Божији суд, пред који ћемо једног дана сви сигурно изаћи. Не вјерујем у овоземаљске судове и њихову правду, у већини случајева корумпиране тужиоце, судије и дерикоже адвокате.

         Ову маску коју носимо на лицу носићу докле могу и докле морам, али сам чврсто ријешио и преломио у себи да једном заувијек ону своју унутрашњу маску извучем из себе и избуцам једном за сва времена. Хоћу да се вратим себи и да будем оно што јесам, и ту нема компромиса, правдања и специфичних околности.

Не желим да будем један од оних људи који, када би скидали маске, никада не би дошли до правога лица. Иза једне маске иде друга, иза друге трећа, иза треће четврта и све тако у недоглед.

Осјећам да се враћам себи и да више нећу изневјерити себе, а и друге мени драге људе.

Ако је свако зло за неко добро, као што кажу, онда и ова несрећна корона може бити и у нечему добра, да се преиспитамо, увидимо своје грешке и будемо бољи и племенитији људи.

Јовица Мијатовић, Источно Сарајево (Шифра: ,,Маска 2020“)