Након непуна два мјесеца од затварања литерарног конкурса Специјалне библиотеке за 2019. годину, стручни жири у саставу Славољуб Лукић (предсједник), Слободанка Ружичић (члан) и Јелена Радаковић (члан) је донио једногласну одлуку да награди три од укупно седамдесет и два пристигла рада.

Ријеч је о радовима „Депеша сину Стојану“, „Сонетни вапај Богородици“ и „Крст на погачи“.

Учесници конкурса су имали задатак да одговоре на тему / мисао књижевника Анатола Франса „Да бисмо постигли велике ствари, морамо не само да дјелујемо, већ и сањамо, не само да планирамо, већ и вјерујемо“, која, чини се,  добија додатно на снази ако  знамо да је књижевник Анатол Франс писао и стварао у временима великих свјетских промјена и ратова, у добу када се стварала „нова Европа“, а савремени свјетски догађаји указују да се и ми данас налазимо можда на сличној историјској раскрсници.

Избор поменуте теме за 2019. календарску годину имао је за циљ да кандидати пишу о својим жељама, мислима, циљевима, али и сновима које желе да остваре, у ововременским туробним и суморним друштвеним и култоролошким неприликама. Кроз ову тему се циљно пружа прилика да се искаже воља у испуњење циља, првенствено кроз вјеру, јер без вјере упитан је било који наш успјех. Стога Апостол Павле каже: „Вјера је основ чему се надамо, потврда ствари невидљивих“. (Јевр. 11,1). А какав је данашњи човјек, управо показује његова вјера, пошто вјера прати живот и дјела сваког човјека, те га покреће, подстиче, уздиже и снажи у остваривању „великих ствари“ тј. највиших циљева. Вјера такође није лична, пошто вјера не искључује другог и није остварива без заједнице. Стога у данашњем свијету отуђења, изолације и разних глобалних феномена модерног живота човјек без вјере остаје усамљен, празан, стерилан и сјенка која хода.

Према ријечима др теолошких наука Славољуба Лукића – Три првонаграђена рада „Депеша сину Стојану“, „Крст на погачи“ и „Сонетни вапај Богородици“ управо својим изражајем спајају младост са старошћу, прошлост са данашњицом, сан са јавом и одступање са вјером. Сјећања, успомене и снови су неизбрисиви, али и неповратни. Ипак они буде наду и вјеру која има покретачку моћ за будућност, пошто смо без вјере слаби и немоћни, а пред Богом немили, клонули, нијеми…

Прије него што прочитате награђене радове и додатно образложење, стручни жири Специјалне Библиотеке, жели да се захвали свима који су учествовали на 12. литерарном конкурсу  из цијелог региона, али и да похвали сљедеће радове; „Лазарици и Бргуду“ (шифра Стефан) аутора Никице Банића, „Љиљана плавих очију (шифра Плавоока циганка) аутора Бошка Ломовића, „Ћерка“ (шифра Мајка) ауторке Сање Перић, „Преотет ћу мирис“ (шифра Златни принц) аутора Ивана Гаћине, „Азра“ (шифра Судентист) ауторке Нермине Субашић и пјесму без наслова коју потписује Миле Лисица под шифром Веверица.

Прво мјесто

У „Завјештању језика“ Стефана Немање пише да се језик мора чувати ко земља, јер Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А што је народ изгуби ли језик земљу, душу?

На сличном трагу нашла се и побједница 12. литерарног конкурса Специјалне библиотеке  Љиљана Рим Живковић са својим радом „Депеша сину Стојану“ (шифра Чегарска 18).

Наиме, написан на дијалекту са богатим рјечником, овај рад јасно упућује поруку  будућим генерацијама да његују традиционалне вриједности – љубав према  завичају, језику и прецима, који им  нису оставили само земљу у насљеђе, него и обичаје и крсну славу.

… и ма шта се збивало остај ту где си понико, боље не може да се нађе поручује ауторка путем „депеше“ која на моменте има улогу вијести, а на моменте емотивног писма који Пеша шаље сину Стојану у чијем лику кроз сан се огледају надолазеће генерације које могу постићи велике ствари кроз „неку живу силу што дреши, сплиће и расплиће“ кроз вјеру.

Стојане, још овој да доречам. Овој не сан док спиш, овој не би омаја… Затој, синко, добро укачи у памет и не збори овој за сваког. Знајеш какви су људи, па да не говору ене га, Пешин син замлаћен, побрљавел. Тестиче се разбије, ама вода не пропада. Јес човек умире, ама душа никад! Ценим, има нека жива сила што дреши, сплиће и расплиће све што је замршено на овој нае трајање у живот и реди га по ред, ма нам измица. Синко, веруј мени на реч.

ДЕПЕША СИНУ СТОЈАНУ

 И с ову страну користим депешу, заправо твој сан, док спиш да ти јавим где стиго у здрављу. Добро сам и би лако… Једино смрт одмара па човек може на миру којечега да се присети. Пошто те нећу „звати“ пре Фанајловог часа, оћу да дојавим још једну врло важну ствар. Стојане, слушај теби зборим и сваком потоњем. Сличи ко неласно, ал’ ја ћу по свом, а ти горе и остали по свом решите. Важно је за свија наши, за Срби! Кључно, мора да се разуме, само заједно! Тек сад видим колико среће сам имал са мајку ти Стојанку… Те да ти кажем оној у што јој нисам никад веровал док кофчег сас мене не спустисте. Чувајте још једну отаџбину важну колико и горња. Значи, постоје две и обе не пушћајте из ока. Све овој ваљано памти и чим стигне депеша записуј све, зло да не чује. Гробове, децо, чувајте. Они су исто што и отаџбина. Да јасан будем – њени близанци. Исто су што и Икона. Стога, славе да славите, да не дође до утрнућа ума у народ. Најпрече Ђурђевдан, Светог Ђорђа, па свако поједну од свије по ред. И ма шта се збивало остај ту где си понико, боље не мож да се нађе. С обе стране кућу дизали једновремено. Јер ма куд пребиво кров над главу је најважнији. Ту, мој синко, Стојане, све завршава и почиње. Збори само својим језиком јер ти он дође највиши чувар од државу, ма горе ма доле бивали. И води рачуна да и доња кућа, где смо Стојанка и ја, мора да се у књиге заведе, уредно плаћа и одржава. Тој тражи све што се зида. Ти знајеш, Стојане, да је то и заповест и заклетва и адет. И да спим најтврђе ко сад, очас сенку приметим и војник постајем и ратник, ако се зло наднесе, далеко било. Немој, Стојане, да морам од овуј кућу да рипам и долевам ви снагу… Ја који превали с опанци и под шајкачу цел свој век. Него, море, очи да ширите и копце ватате узицом погледа, јер да је и зрно, Бабовина је то, Бабовина бре и једина срећа и имање. Немој да Петар рипа двапут! Матере и жене вреве и по стопут, али ратник Петар – Пеша са Ђорђијем и осталим прецима само једнпут у век. Једанпут ко што је само једна српска застава која се никад не мије! Ко ни икона!

Стојане, још овој да доречам. Овој не сан док спиш, овој не би омаја… Затој, синко, добро укачи у памет и не збори овој са сваког. Знајеш какви су људи, па да не говору ене га, Пешин син замлаћен, побрљавел. Тестиче се разбије, ама вода не пропада. Јес човек умире, ама душа никад! Ценим, има нека жива сила што дреши, сплиће и расплиће све што је замршено на овој наше трајање у живот и редига по ред, ма нам измица. Синко, веруј мени на реч.

                                                                                                       Твој башта Пеша

Друго мјесто

СОНЕТНИ ВАПАЈ БОГОРОДИЦИ

Коме ћу другом, но теби Света, 
утећи душом кад коб ме вара, 
док се за тобом ко силуета
уздиже тропар са Хиландара.

Слаб сам без тебе, у бездан тонем,
лако ме греси учине робом,
и чим помислим да ћу да клонем,
душа се тргне, пркоси тобом!

У оку искре зажари лира,
слушам и шапћем речи псалтира,
многи би њиме да се обоже;

благослов псалма целог ме проже.
Тражим ти стопе док звона јече
и зову људе да очовече.

Друго мјесто освојила је пјесма са насловом „Сонетни вапај Богородици“ аутора Стевана Милошевића која је стигла под шифром Микрофонија на конкурс Библиотека.

У форми сонета, пјесник је показао недвосмислену љубав према Мајци Божијој којој се обраћа ријечима вјерника, малог човјека, који је свјестан своје грешности и слабости, али дубоко вјерује да кроз молитву упућену Богородици може да досегне небеске висине, да се „обожи“.

Основна порука пјесме је да  вјерујемо и да „Будемо људи“ као што је и говорио блажено починувши Патријарх српски господин Павле, или како је то сам пјесник рекао Тражим ти стопе док звона јече / и зову људи да очовече.

Треће мјесто

Горан Васић (шифра Вишњић 04) написао је наизглед једноставну пјесму симболичног наслова „Крст на погачи“. Наизглед једноставну, јер аутор не користи захтјеван језик, нити форму, већ се путем чисте риме враћа у најљепши дио живота – у дјетињство. А сјећање на дјетињство употпуњено је мајчиним загрљајем, мирисом погаче на којој је уцртан крст као симбол вјере и жеље да ствари буду једноставне и чисте баш као што је и срце дјечије и поглед на свијет.

Проћи ће још много година

На столу којекаквих здања

Али у мени ишчезнути неће

На погачи крст из сјећања.

 КРСТ НА ПОГАЧИ

Код сваког прошлост

Или дражесна младост

Урежу понеку нову ресу

А мисли је са собом у дубоку старост понесу.

Код мене то бијаше погача

На њој мајчина рука

И сваки њен прст док је њежно обликује

И на њу урезује крст.

И небитно

Да ли то бијаше погача

Или кукуруза

Свака од њих

Која прође кроз моју успомену

Остављају у мени траг

Како урезује мајка крст

Прије него у пећницу крену.

И све то одрази се у мени

Видим цркву

И дижем поглед ка небу

Док мајка урезује крст на домаћем хљебу.

Проћи ће још много година

На столу којекаквих здања

Али у мени ишчезнути неће

На погачи крст из сјећања.