Приповијетка „Смрт Ивана Иљича” први пут је објављена 1886. године и сматра се ремек-дјелом Толстојеве позне фикције, а бави се темом смрти и умирања. Прича прати судију касационог суда у Русији, материјалистички настројеног каријеристу који никада није ни тренутак размишљао о неизбјежности сопствене смрти. Али смрт му закуца на врата и он се запањен суочава лицем у лице са сопственом смртношћу. Свједочећи урушавању дотадашњег познатог живота, док лежи у болесничкој постељи, он почиње да преиспитује цијели свој живот, односе и изборе.
Приповијетка се у првом реду бави посљедицама живота без смисла, односно без праве и трајне везе са својим животом. Представља умјетничку кулминацију дубоке духовне кризе у Толстојевом животу — деветогодишњег периода након објављивања „Ане Карењине“, током ког није написао ниједно прозно дело.
Како, пита Толстој, један неосвјешћен чојвек дочекује свој једини тренутак истине? „Смрт Ивана Иљича“ је уједно и снажно свједочанство о могућности духовног спасења.
Брајево издање има 131 страну, штампано је према „Просветином“ издању из 1986. године, а приредио га је Јовица Радановић.