На књижевној вечери прoглашени побједници III литерарног конкурса

У сриједу, 15.12. у 19 часова у конференцијској сали Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске одржано је књижевно вече на ком су проглашени побједници литерарног конкурса библиотеке и уручене дипломе и награде. Библиотека традиционално, већ трећу годину заредом, у другој половини године расписује литерарни конкурс. Овогодишњи конкурс објављен је у часопису „Звучни преглед“ и на вебсајту библиотеке. Трајао је од 15.07. до 15.11, а тема конкурса била је приступачност слијепих и слабовидих лица.
О резултату конкурса одлучио је жири кога су, као и прошле годин, чинили књижевник Ранко Рисојевић, књижевница Александра Чворовић и проф. књижевности Марија Павловић.

Послије уводних ријечи ВД директора Бранка Сузића, присутни гости имали су прилику чути побједнички рад са Онкио-Брај конкурса који организује Европска унија слијепих, који је прочитала Јелена Радаковић.
Јелена Радаковић је превела са енглеског овај и још два рада с Онкио-Брај конкурса, који ће заједно са најуспјешнијим радовима са конкурса Специјалне библиотеке бити објављени у зборнику „Ријечи имам у прстима“. На књижевној вечери учесницима и заинтересованим лицима подијељен је овај зборник у звучној техници на CD-у у mp3 формату.
У вези са темом конкурса водитељка програма Драгана Божић прочитала је дио из Стандардних правила које је усвојила Генерална скупштина УН а који се односи на приступачност.
Марија Павловић је потом испред жирија прочитала одлуку жирија, са образложењем, а потом су подијељене награде и дипломе. Прво мјесто на конкурсу освојио је Јовица Мијатовић из Источног Сарајева са причом „Приступачност као императив у животу слијепог човјека“, друго мјесто освојила је Борка Тадић из Бањалуке са причом „Маховина, а трећи је био Момир Ашоња из Источног Сарајева и његов рад „Приступачношћу до бољег третмана и мјеста у друштву“. Специјална библиотека је наградила и Слађану Миљевић и њен рад „Суочавање са реаношћу“, која је освојила 4. мјесто.

За музички дио програма побринио се Емир Мејремић на клавиру, композитпр музике за филм „Сусрет“, који је извео две композиције.
Слиједи одлука жирија, а потом и награђени рад Јовице Мијатовића.

ИЗВЈЕШТАЈ РАДА ЖИРИЈА ЛИТЕРАРНОГ КОНКУРСА СПЕЦИЈАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ ЗА СЛИЈЕПА И СЛАБОВИДА ЛИЦА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

На овогодишњи литерарни конкурс, који сваке године објављује Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица РС, пристигло је девет прича. Свака прича има значај јер освјетљава један дио живота слијепих и слабовидих особа. Већина радова је у есејистичкој форми, али има их неколико и у класичној књижевно-умјетничкој форми приче. Радови описују свакодневни живот слијепих и слабовидих људи: борбу за прихватање и проналажење свог мјеста у друштву, суочавање са препрекама, тражење смисла и љубави, проналажење пријатеља и пута ка самосталној и активној улози у друштву.
Настојали смо да објективно процјенимо које радове би требало посебно издвојити, што је било тешко јер сваки од њих је аутентичан и готово документаристички приказ живота једног људског бића. Њихов исповједни и лични тон даје им тежину коју је тешко вредновати у смислу издвајања неколико најбољих. Живот сваког појединца је вриједно и непроцјењиво искуство, нарочито ако су то људи који су се стицајем околности нашли у специфичном и тешком положају. Из тог разлога смо одлучили да приоритет дамо причама које снажно поентирају јаком позитивном поруком, које уливају наду и буде животна очекивања. Сматрали смо да приоритет треба дати радовима који конкретним примјерима показују како се треба суочавати са животом чак и када нам то изгледа  тешко или готово немогуће.
Било је и других радова који су својом довитљивошћу и духовитошћу заслужили да буду примјећени, као и оних који су се на један разуман начин бавили темом, али додатни критеријуми су нам били да прича има одређени емотивни набој и изазива јаку емпатију код читаоца. Међу радовима је било прича које су се истакле већом артристичком вриједношћу, али су се мање бавиле свакодневном проблематиком живота слијепих, те стога нису ушле у најужи избор. На основу наведених критеријума слиједе три награђене приче уз кратка образложења.
Трећа награда додјељује се за рад под насловом Приступачношћу до бољег третмана и мјеста у друштву (шифра: Краљ 1954). Обиљеженост од рођења и одрастање у малој средини омогућило је аутору да реално сагледа негативне стране ситуације у којој се налазио. То га је одвело на пут трагања за нечим бољим и суочавања са сопственим хендикепом. Прихватање судбине и проналажење сврхе, умијећа или талента уз помоћ којег ћемо бити прихваћени и признати у друштву је основна идеја рада. Он нас учи како да се осјећамо корисни и равноправни умјесто да живимо мирећи се са дискриминацијом и осјећањем да смо терет за друштво. Прекретница у ауторовом монотоном животу дешава се када је научио да игра шах. Ова игра му је отворила многа врата, захваљујући њој је путовао, стицао пријатеље и поштовање околине. Порука овог рада је да треба бити отвореног ума, приступачан, спреман за рад на себи и тражење одговора, а прије свега на упознавање себе и својих могућности које нам могу испунити живот смислом и љепотом.

Друга награда припала је причи Маховина (шифра: Маг). Ово је несретна љубавна прича која се рађа између слијепог младића и сеоске учитељице. Првобитна блискост и усмјереност једно на друго води ка неразумијевању и удаљавању, а затим и неминовном разилажењу животних путева. Прича је дирљива, умјетнички дотјерана, пуна мириса и реалистичних описа природе. Шума у којој се главни јунак изгубио у стању емотивног очаја је сликовито дочарана и стварна до те мјере да нам се чини да под руком осјећамо влагу маховине, а испоставља се да је та маховина уједно и путоказ за повратак у живот и цивилизацију.

Прву награду додјељујемо за есеј Приступачност као императив у животу слијепог човјека (шифра: Зора 2010). Овај рад исијава позитивну енергију и надахњује ентузијазмом. Говори како без обзира на стартну позицију, од нас самих највише зависи да ли ћемо остварити снове, реализовати се у каријери, стећи породицу и топли дом. Могуће је да нас у почетку околина не прихвати најбоље јер гаје одређене предрасуде или страх, али ми треба да се потрудимо да прикажемо себе у позитивном свјетлу и да превазиђемо њихову нелагоду: пријатношћу, отвореном комуникацијом и добром намјером. Не смијемо дозволити да нас обесхрабри почетно одбијање већ треба да се боримо да покажемо  другима све наше вриједности и квалитете. Особа ограничена стидом, комплексима и несигурношћу, која се у свакој ситуацији повлачи у себе пропустиће многе животне прилике које би је могле одвести до среће и испуњености.

Задовољство нам је било радити на овом конкурсу јер смо се сусрели са занимљивим и поучним људским исповијестима, а свим ауторима који су се одазвали на конкурс желимо да напишу још много добрих прича.
Ранко Рисојевић
Александра Чворовић
Марија Павловић

ПРИСТУПАЧНОСТ КАО ИМПЕРАТИВ У ЖИВОТУ
СЛИЈЕПОГ ЧОВЈЕКА

Награђени рад Јовице Мијатовића

Друштвеност, комуникативност и приступачност су врлине сваке хвале вриједне. Особе које их посједују лакше и безболније рјешавају многе проблематичне животне ситуације. За нас слијепе посједовање наведених врлина је од изузетног значаја. Наведене врлине су ефикасно оружје којим бијемо свакодневне битке против сљепоће, те зле коби и усуда који нас прати кроз цијели наш живот. Уколико успјешно користимо то оружје, једног дана када будемо сумирали резултате и сводили биланс успјешности наших живота, моћи ћемо с правом да кажемо: „Јесте, вид ми се није повратио, остао сам слијеп, али сам рат против сљепоће, тог усуда и зле коби, ипак добио“. Друштвеност, комуникативност и приступачност у знатној мјери могу да утичу на токове наших живота, па чак да их одреде, да буду пресудни фактори.
Увијек кад размишљам на ову тему, не могу а да се не сјетим животне приче моје драге школске другарице у чију аутентичност и вјеродостојност, познавајући је још од дјетињства, ни најмање не сумњам.

Било је то једног сунчаног мајског поподнева негдје почетком 80-их година. Моја школска другарица, тада двадесетогодишња дјевојка, путовала је брзим возом на релацији Сарајево-Београд. Сем једног, коју годину старијег младића, у купеу није било других путника. Сасвим случајно, стицајем околности, иако није видјела да чита, уз себе је имала један у то вријеме популарни недјељник. Да би скратила вријеме путовања, почела је да листа недјељник покушавајући, што бисмо у нашем жаргону рекли, да наћори понеку слику. На себи је осјетила испитивачке погледе младића, а затим јој се младић обратио:  „Госпоћице, ако смијем да примијетим и ако се не љутите, могу да вам кажем, наопако сте окренули новине па ме живо занима гдје сте савладали вјештину читања на тај начин?“
Уз благи осмијех моја школска другарица је одговорила: „Знате, ја сасвим мало видим, недовољно да бих могла читати новине, можда неки крупнији наслов и то уз помоћ лупе, али сам на овај начин жељела да тестирам ваш дар запажања, а такође и начин на који ћете реаговати ако примијетите да сам наопако окренула новине, и дошла сам до закључка да имате изванредан дар запажања, а ваша реакција је за мене у границама очекиваног“.
Младић се насмијешио и рекао: „Ипак сте мало потцјенили мој дар запажања. Запазио сам и то да сте изузетно шармантна, љупка, приступачна дјевојка без комплекса, што у потпуности анулира ваш хендикеп, ако се то уопште може назвати хендикепом, па бих вам предложио да вам ја прочитам садржај недјељника, а ви одлучите који вас чланци занимају да вам читам. То ће нам скратити пут, а и мени ће добро доћи да вјежбам уколико се ускоро пријавим на неку аудицију за спикера“.
Моја школска другарица је изабрала два чланка, а након тога су живо коментарисали прочитано. Младић јој је потом предложио да оду до кафе ресторана који је био ту одмах у близини. Након што се мало тактички нећкала, што би дјечица рекла кô фоле, отишли су у кафе ресторан, гдје су уз кафицу причали о свему и свачему.
Након што је дознао да слуша исту музику као и он, да изванредно прави палачинке са орасима, његову омиљену посластицу, младић се, што би се рекло, истински наложио на моју школску другарицу. Размјенили су адресе и бројеве телефона и тако је почело.
Тог прелијепог мајског поподнева у брзом возу Сарајево-Београд родила се једна истинска и искрена љубав којој више ништа није могло стати на пут, па чак ни почетно противљење младићевих родитеља да имају скоро па слијепу снају. Јер, забога, шта ће рећи родбина, а тек комшије?!
Поред свега, након годину дана забављања, заказано је вјенчање. Убрзо након вјенчања, када се увидјело да је нова снаја, иако сасвим мало види, прави мајстор у кухињи, и да од њеног доласка кућа блиста од чистоће, да својом љубазношћу, приступачношћу, једноставношћу одушевљава и плијени све госте који посјете њихов дом, све баријере су пале. Била је прихваћена, вољена и омиљена код свих, а посебно код старог свекра, према коме се односила са посебним поштовањем и уважавањем. Као школован физиотерапеут помагала му је да лакше и брже преболи спондилозу кичме која га је мучила. Стари свекар гдје год је имао прилику причао је да се каје и стиди због свог почетног неповјерења и противљења доласку нове снаје и да је у кућу дошло благословено чељаде које је донијело срећу и радост у породицу.
Данас је моја школска другарица успјешна средовјечна жена, врхунски физиотерапеут, узорна мајка и супруга. Њен муж је успјешан послован човјек, менаџер успјешне фирме, а како и не би био кад иза сваког успјешног мушкарца стоји успјешна жена. Примјер за наук: приступачност, друштвеност, комуникативност су мојој школској другарици омогућили срећу, породицу и топли дом.

Размишљам шта би се десило да је тог мајског поподнева давних 80-их у наведеном возу умјесто моје школске другарице била нека мање приступачна, друштвена и комуникативна слијепа дјевојка. На младићеву опаску да је наопако окренула новине вјероватно би се постидјела и зацрвенила, окренувши главу прозору. У себи би преклињала злу судбину што не види, а младић преко пута би јој се чинио далеким и недоступним јер он је здрав, он нормално види и шта би то он имао да тражи са њом, скоро па слијепом дјевојком.

Приступачношћу, друштвеношћу, комуникативношћу ми слијепи можемо постићи неслућено много, али ипак морамо водити рачуна о неким стварима, а то је да наша приступачност не буде извјештачена, неприродна и нападна, да изградимо самопоштовање схватајући да ни сви видећи људи, само зато што су видећи, не завријеђују наше поштовање и уважавање, да у том погледу морамо имати изграђене критеријуме јер ако их немамо, онда патимо од комплекса ниже вриједности, што свакако није добро. Такође се морамо ријешити илузије да ће приступачност, друштвеност и комуникативност увијек дати резултате. Некад хоће, а некад неће. Све зависи од околности. Старе мудрости нас томе уче, као она древна источњачка која каже: „Природа кише је увијек иста, али од ње у пустињи расте трње, а у оази цвијеће“. Или мисао великог Мајаковског: „Узалуд је њежну ријеч забадати у грубо уво“.

Крчимо себи даље свој животни пут, који је с обзиром на злу коб која нас прати трновит и са много препрека. Приступачност према другим људима ће нам сигурно помоћи да ако не све, онда многе од њих прескочимо и дођемо на циљ, а крајни циљ је достојанствен живот под овом капом небеском за све па и за слијепог човјека.