Побједници 14. литерарног конкурса

Специјална библиотека је почетком децембра расписала позив за 14. књижевни конкурс на тему „Живот и поезија су једно те исто“.

Учесници конкурса су добили задатак да пишу о свом животу, лијепим, поетичним моментима или књигама, ауторима које су им промијенили живот.

На имејл (konkurs.bsrs@mail.com) Библиотеке, али и поштанску адресу –  Фране Супила 31 ф,  до 1. фебруара пристигло је 180 радова из цијелог региона и иностранства.

Жири у саставу – преводилац Слађана Миљевић (члан), библиотекарка Јелена Радаковић (члан) и директорица ЈУ Народне библиотеке „Веселин Маслеша“ Лакташи Дијана Трубајић (предсједница жирија) издвојиле су три најбоља рада која су својим садржајем, структуром али и трудом аутора одговорила на задату тему – ријечи великог пјесника Александра Блока.

ТРЕЋЕ мјесто припало је  раду под називом „Несрећа“ (шифра Има наде) које потписује Срето Вучковић из Козарске Дубице.

Према ријечима предсједнице жирија, ово је искрена животна прича која, без обзира на тешку тему, зрачи оптимизмом, без изазивања имало сажаљења, којој се аутори склони или коју очекујемо кад се пише о несрећи.

Драги Хуска,

Много нам недостајеш. Сваким даном све више. Недостаје нам твоје знање, твоје другарство, твоја спремност да помогнеш свакоме од нас, а поготово онима који су лошији ученици. Да им за вријеме контролног рада или теста добациш цедуљицу или шапнеш док одговарају.

Код нас нема ништа посебно ново, осим што нам умјесто наставнице Росе, српскохрватски предаје наставник Срето.

Договорили смо се са разредницом Радом да ти другог октобра дођемо у посјету.

Пуно поздрава

Слиједио је потпис свих тридесет ученика осмог један разреда Основне школе „Братство“ у Трнопољу.

Опет је читао писмо, боље рећи проучавао свако слово јер је већ приликом првог читања препознао рукопис Азре, његове ђачке симпатије још од првог разреда. Познавао је њен начин писања још од првих слова код учитељице Невзете.

У овој причи, напротив писац нам показује да не постоји хендикеп који се не може надвисити љубављу, подршком и оптимизмом. Вриједност овакве прозе извире из стварности, која (иако често сурова), по ауторовом мишљењу, не оставља простор за препуштање, него нам казује да је стална борба у ствари истински живот. 

ДРУГО мјесто припало је Ивони Гргић из Тузле која је написала пјесму „Живот и поезија су једно те исто“ (шифра Мрвица).

Оно што је ову пјесму издвојило о других, према мишљењу чланова жирија је прије свега језичка домишљатост, која је ликове из бајки вјешто уклопила у опис модерног свијета, у којем је све мање заноса, љепоте и заједништва.

Списатељица користи иронију, уносећи савремене говорне синтагме и урбани израз у поетску структуру. Оваква игра ријечима пјесникињи омогућава да на модеран начин упозори на недостатке и мане данашњег времена, а у исто вријеме пита како и у којој мјери се можемо вратити истинским вриједностима живота које се не може представити на друштвеним мрежама са лажним фотографијама и провјереним цитатима.

А ја још  увијек слушам

да су поезија и живот

Једно те исто

Па бацам мрвице

као Ивица и Марица

у нади да ћу се успјешно вратити

из ове недођије

Гдје родитељи

умјесто бајки дјеци

пред спавање

читају теорије завјере.

ПРВО мјесто освојио је Драган Кртинић из Бачког Грачаца са текстом „Размишљање о Дринама“ (шифра ЛИЧАНИН).

Ријеч је о раду који на оригиналан и креативан начин говори о феномену бивствовања, при чему се у казивању користи камен као главна метафора постојања и непролазности.

Симбол каменог моста, који је укоријењен у домаћој и свјетској књижевности („На Дрини ћуприја) помогао је аутору да нам нешто каже о поменутом феномену, који није само филозофско и духовно, него и свакодневно питање, описано кроз седам Творчевих дана. При томе се на самом крају не затвара круг, него се оставља простор читаоцу за даљу сопствену потрагу и тумачења.

Тог дана је порођен мост, чиме је камен опет надвисио и воду и земљу и свршетак. Следећег дана појављена би стаза, којом су бауљали жигосани фењери, након чега су и они прешли у следећи дан развитка. Тог дана проникнут је пут, таман, обавијен злом трајања и суноврата. Људи се тада усправише на ноге и почеше млатарати горњим удовима замишљајући да причају причу, баш као што и сада замишљамо. Руке се својим напретком  свезаше и претрчаше у следећи дан, када се појави Смисао.

Прије него што прочитате побједничке радове, користимо прилику да се захвалимо свима који су учествовали и допринијели да још један литерарни конкурс Специјалне библиотеке буде успјешно реализован. Такође, желимо и да истакнемо, да поред три поменута рада, у ужој конкуренцији према оцјенама жирија, нашли су се пјесма „Био сам некад ветар“ (шифра Канада) Радована Синђелића, која нас својом љепотом и стиховима одводи у житна поља, долине и ливаде гдје се чују птице и миришу дивље јабуке; басна „Накинђурена врана“ (шифра Вишња) Мирјане Миленковић, која је, како је и написала у разрјешењу шифре била инспирисана радом са дјецом и кратка прича „Хрома вучица“ (шифра Живот) Бранке Шобот – Јеличић која има снажну поруку да ако се не уклапаш (физичким) изгледом у стандарде, мораш уложити пуно више труда како би успио у животу – остао у чопору.

ПРВО МЈЕСТО

РАЗМИШЉАЊА О ДРИНАМА

Свеколико дневно напрезање у стању је да те одгурне у јаму, тебе, који за разлику од оних псеудосањара не крстариш реалношћу сиромашних џепова, већ једним бескрајним низом спознаје и антиуништења. Ту би требала почети ова прича. На бесомучном талогу мешавине историје и стоицизма.  Управо ту где слојевито посматраш сутрашњи дан знајући да је непрозиран и неухватљив. Требала би ова прича имати и некакав садржај, али не смемо бити сигурни, да се не би прикрале старе грешке. Можда би могли и у овом вилајету живети без толиких избора. Писати и бити записати звучи неупоредиво судбоносније од оне трагичне максиме – „бирај и буди биран“. Јер, није све записано, како је неретко говорио мој, сад већ, покојни отац.  Веровао је очигледно да је остало још воћа иза свих оних силних апотеоза о сазревању, развоју и погибији.

Ова би прича требала имати карактер. Карактер једног почитељског камена, пуног мудрих лета и благородних зима. Да се не би смела разрушавати и отицати, као оне воћне ракије, кад им воћна матица додирне огањ. Да не би доживела судбину оног – „динар по динар погача“, које више ништа не значи и које краси затворене, сабласне музеје прадавних четвороножаца. Уместо тога остао је камен, од којег је Творац начинио све, па и причу. Тај остатак камена означава његов други рођендан, што је преломни тренутак у филогенези мисли, речи, записа.

Тог дана је порођен мост, чиме је камен опет надвисио и воду и земљу и свршетак. Следећег дана појављена би стаза, којом су бауљали жигосани фењери, након чега су и они прешли у следећи дан развитка. Тог дана проникнут је пут, таман, обавијен злом трајања и суноврата. Људи се тада усправише на ноге и почеше млатарати горњим удовима замишљајући да причају причу, баш као што и сада замишљамо. Руке се својим напретком  свезаше и претрчаше у следећи дан, када се појави Смисао. Тог, четвртог дана пут се такође усправи, преобучен у рухо кретања, када се све наједном толико ускипило да се није више мерило страхом од смртности. Тада прогледа први писац, од оца ишчекивања и мајке Напора. Пети дан је петак. Тада не наста ништа, осим оног првог записа о претходним данима. Тај запис је личио на вазу, негде сужен, негде није, негде плитак, а негде дубок. Шестог дана наложи аутор да се та ваза разбије, те да не остане ни делић поколењу, односно седмом дану. Седмог дана се не предузима ништа, до потраге за тим законским наслеђем…Овим редоследом је камен омогућавао пропаст животу, од моста до савремених његових утеха, ако их уопште има.

Ова прича треба имати ослонац, нешто друго осим тог ресавског каменолома. Тако нешто би одговарало датуму, исписаном изнад воде, а испод камена, изнад историје, а испод моста. Прича о камену, прича о мосту, илити све једним именом – прича о причи, би требала створити неку препреку коју жели и мора прекорачити, прескочити, превазићи, отклонити, никако сметнути или заобићи, већ разорити и потопити.

Испод њега, а изнад океана стојиш. До јуче. Иза је гробље. Одувек сам био склон призивати мишљење у ком стоји да моје село има најбољу могућу архитектонско-демографску структуру од свих празних, ишчезлих места на свету. Све је подељено једнократним мостом, садашње сећање од садашњег надања. Тај и такав мост не заслужује причу, јер је сачињен од бескрајних једних дана. Нема ту ни стазе ни пута. Само једно циклично мртвило. Од заблуде до издаје, и обратно. А воде је све мање. Доживеће погачину судбину.

Потрага се наставља између два лука, недељива и неумољива, пристрасна и епски настројена узалудним самоспознањем. Судбина свега нељудског тече ведрим, али широким плићаком. Ништавило оних супротних ишчезава у између два камена.

Ти чекаш на камену реч и тачку Творца, изискујући још један складан ударац, док прича тече негде судбински блиско, испод оштрих лукова, својом једношћу, трагајући за напоном и чулом.

Циклично обигравајући и преплићући све суморне перспективе, прича тражи седми дан, не знајући да је сваког дана недеља. Сваког дана треба живети недељним одама. И све их положити, рано увече, на талас, на жубор, на титрај, на хук, на лелуј, на удар, на вибрај, на спас, на ехо, на чврсто тле, на право на самозаборав. Тако ћемо им се сваке вечери моћи враћати, јер сваким недељним каменом све смо лакши.

На средини, на непостојећем мосту, гледаш у камен, живо-мртви и мртво-живи. Гробље актуелних прича не познаје дане, јер је оживљено причом. Лево је и отац, доказује да није све испричано, како је некада мислио.

Прича о камену треба имати смисла. Бар једном. Баци камен са врха кривоноге статуе, као Галилеј. Баци камен! Не мари за науке и њене криволове, нити за псеудоастрономски тренутак. Баци га ради њега самог. Да се отисне и застане, тамо где је разбио вазу и циклус. Подарићеш неком живот, ако му поклониш неизвесност. Неимар не може имати поруку, нити идеју. Он је мутав и го. Прича је преузела терет његовог Сунца.

ДРУГО МЈЕСТО

ЖИВОТ И ПОЕЗИЈА СУ ЈЕДНО ТЕ ИСТО

Живот и поезија су

Једно те исто

Говорио је пјесник

Офуцаног капута

Док су се

По Црвенкапиној хаљини

назирале сиве длаке

Јер је опет кротила вукове

који завијају

Црвенкпо, побогу

што су ти толике усне?

Бака јој у

дому пензионера

прижељкује достављање

корпе пуне

празичне трпезе

Ловци у шуми Стриборовој

испијају љутине

уз логорску ватру и оговарају

расцијепљене змијске језике

окићене пирсингом

Дјевочице са шибицама пале цигарете

Трноружицу умјесто пољупца буди

досадни аларм у подне

одгођен неколико пута

не би ли ухватила

што бољу дневну свјетлост

за примамљиве фотографије

да сроза ионако нарушено

самопоуздање ружним пачићима

који умјесто плаветних

водених површина

снивају хируршке захвате

прецизне резове

на путу ка љепоти

Мачак препознаје

дезен свог крзна на

чизмама модерних Златокоса

Принчеви запослени у државним фирмама

губе се у њиховим водопадима

надограђене косе

Сњегуљица

пазећи да је нико не види

јер јој то може

уфлекати репутацију

пазари на пијаци

пестицидима

отроване јабуке

Додуше данас само такве и постоје

Прави туфахије

најрепрезентативнију сластицу

друштвених мрежа

не би ли добила што више

палчића које

зовемо лајкови

и седам коментара

од седам патуљака

Завиде јој

све вјештице

емигрирале из

бајки у управне

одборе

што на уранак умјесто добро јутро

прозборе

Подређени, подређени

ко је најљепши на свијету?!

А ја још увијек

слушам да су поезија и живот

Једно те исто

Па бацам мрвице

као Ивица и Марица

у нади да ћу се успјешно вратити

из ове недођије

Гдје родитељи

умјесто бајки дјеци

пред спавање

читају теорије завјере.

ТРЕЋЕ МЈЕСТО

НЕСРЕЋА

Мидхет Хускић, четрнаестогодишњи дјечак, лагано поче пружати руку према ноћном ормарићу. Пружао је руку милиметар по милиметар, осјећајући тешки бол, а велике грашке зноја избише му на челу. Ипак није одустајао. Коначно је дохватио писмо и лагано, на исти начин почео приносити себи. Лежао је или боље речено сједио у болничком кревету онако како су га намјестиле сестре. То писмо је прочитао безброј пута до сада. Првих пута су га читале сестре, а онда послије неких петнаестак дана су му га стављале пред лице и коначно почеле давати у руке. Знао га је напамет али га је сваки пут изнова читао да би још једном провјерио оно што у њему пише.

Драги Хуска,

Много нам недостајеш. Сваким даном све више. Недостаје нам твоје знање, твоје другарство, твоја спремност да помогнеш свакоме од нас, а поготово онима који су лошији ученици. Да им за вријеме контролног рада или теста добациш цедуљицу или шапнеш док одговарају.

Код нас нема ништа посебно ново, осим што нам умјесто наставнице Росе, српскохрватски предаје наставник Срето.

Договорили смо се са разредницом Радом да ти другог октобра дођемо у посјету.

Пуно поздрава

Слиједио је потпис свих тридесет ученика осмог један разреда Основне школе „Братство“ у Трнопољу.

Опет је читао писмо, боље рећи проучавао свако слово јер је већ приликом првог читања препознао рукопис Азре, његове ђачке симпатије још од првог разреда. Познавао је њен начин писања још од првих слова код учитељице Невзете. Имала је изузетно лијеп рукопис, а кажу да сви ђаци који прво уче ћирилицу имају љепши рукопис.

Чинило му се да вријеме стоји. Размишљао је ко ли ће све да дође. Сигурно ће доћи Мидхо Трњанин, Мидхо Карарић, Азра, можда и Санела, Мерсиха, можда и Тања. У ствари, колико ли ће их доћи? Сигурно више од троје, можда петоро, а можда и десеторо. А можда дође и неко из осмог два. Пуно се дружио са Маринком, Ђемалом, а на такмичењу је често био и са Медихом… Како год израчуна, испада да ће их доћи више од десет.

Од Трнопоља до Љубљане је огромно растојање, па би био одушевљен ако их дође бар петоро. Највише би волио кад би могли доћи сви, али то је просто немогуће. Свакога од њих се сјетио и свакога од њих би волио срести. Међутим даљина је даљина, а и пут је скуп. Најсретнији би био да он може отићи у Трнопоље и тамо их срести. То је бар сто пута пожелио од кад се нашао у Клиничком центру у Љубљани. Колико пута се уштинуо за образ, надајући се да ће се пробудити у свом кревету у Трнопољу и да ће кренути у школу, али стварност је била сасвим другачија. Само да није било тог несретног уторка.

Сваког љета дјеца из Трнопоља иду на купање на рибњак Седмицу. И он је ишао много пута. Пожелио је и тога дана да иде, па је упитао мајку Мирсаду за дозволу. Она није хтјела ни да чује јер је те године била заиста жестока редукција воде у Трнопољу. Имали су воду сваки трећи дан. Како су воду имали у понедјељак сљедећи пут ће је имати у четвртак, а кад дође са купања мораће умјесто бојлера употријебити веш лонац и окупати се јер стајаћа вода у рибњаку није чиста.

  • Мајко, молим те. Иде Мидхо Трњанин, биће и Азра, а можда и Санела.
  • Не, да је неки други дан и да имамо воду онда би’ те можда и пустила.
  • Ово ти морам испричати. На игранци у суботу, Окац који је водио програм је предложио да се бирају три најбоља плесна пара како би добили награде. Трећа награда је пакет жвакаћих гума Борово. Друга награда је пакет Го – го сокова које производи „далмацијацемент“  Сплит. А прва награда је бесплатно седмодневно љетовање на рибњаку Седмица.

Мајка се од срца насмијала овој његовој досјетки, али га је ипак прекорила.

  • Сине, није он за тебе Окац него Есад.
  • Али, мајко, сви га зову Окац, а откад је приказана серија Тале највише воли да га и најмање дијете назове „сине Тале, магаре моје драго“.
  • Стварно он личи на Талу (Миралема Зупчевића). Ајде идите овај пут и ти и Санел, али само овај пут.

Брзо су обукли купаће гаће, шорцеве и мајице, назули папуче и отишли на купање. На насипу је било преко педесет купача. Нашли су Азру, Мидху Трњанина, Жељка и остатак свог друштва па су им се прикључили. Чим им се прикључио Мидхо је скинуо шорц и мајицу и желећи да изведе што атрактивнији скок у воду спотакао се и потиљком ударио, дјелом у воду, а дјелом у обалу. Крикнуо је од бола. То је све чега се сјећа.

Пробудио се након пар дана у болници у Драшковићевој у Загребу. Ту су му објаснили да је доживио тако звани зечији удар и да је преломио вратне пршњенове. Другови су га на ћебету донијели до жељезничке станице у Трнопољу одакле су позвали хитну помоћ као и мајку Мирсаду. Мајка је стигла прије хитних кола али му није могла помоћи. Одмах по доласку у болницу у Приједор упућен је у Загреб гдје је и оперисан.

Послије неких двадесетак дана отац Хусеин који је радио у Словенији и био словеначки осигураник га је пребацио у Клинички центар у Љубљани. Ту се налази већ четрдесетак дана. Послије друге операције у Љубљани, почео је да похађа и школу у болници. Отац Хусеин који је радио у Камнику посјећивао га је бар три, а понекад и четири или пет пута седмично. Мајка Мирсада и брат Санел сваког другог викенда. Али ова посјета…

Мидхо поново усмјери пажњу на писмо и читајући, боље речено студирајући свако слово, почео замишљати Азру. Колико му само недостаје њен осмјех, њен смисао за хумор, њена доброта.

У трећем разреду добила је конкуренцију. Из Београда је дошла Санела. Била је истина одличан ученик, али се ни по чему другом није разликовала од осталих дјевојчица до приредбе за Дан Републике. Тада је на школској приредби у муслиманској народној ношњи одиграла шоту. Сви су били одушевљени, боље речено очарани. Тек тада је признала да је у првом разреду на првенству Југославије у фолклору за пионире до петнаест година са овом игром заузела друго мјесто.

Од тада ниједна приредба, ниједна свечаност није могла да прође а да Санела не одигра шоту. Њена игра би увијек изазивла ново одушевљење. Сви дјечаци би покушавали да јој се приближе или на било који начин привуку њену пажњу. То је чинио и он па се у њему водила борба да ли је његова симпатија Азра или Санела.

Што је био старији био је свјеснији да га Азра више привлачи и да чешће настоји да је у њеном друштву.

Док је тако размишљао отворише се врата болничке собе и на њима се појави сестра Марија. Кад је видјела Мидху са писмом била је згранута.

  • Мидхо, ко је теби дао писмо?!
  • Није нико. Полако, милиметар по милиметар сам пружао руку док га нисам дохватио. Истина забољело ме је али ја нисам одустао.
  • Идем одмах до дежурног доктора – рече сестра па се изгуби из собе.

Након два, три минута сестра се појавила са дежурним доктором који је носио телефонску слушалицу у руци. Сестра рече:

  • Мидхо, на линији је доктор Турк.

Дежурни доктор му је без ријечи принио слушалицу уху.

  • Хало – промуцао је Мидхо.
  • Да ли је тачно, Мидхо, да си успио сам узети писмо са ноћног ормарића?
  • Јесте.
  • Браво. Одушевљен сам. Ово је невјероватан напредак. Ко Бога те молим да то више не покушаваш сам без наше контроле. Као што сам већ рекао ово је огроман напредак. Нисам мислио да ћеш то успјети ни за мјесец дана. Је ли те пуно бољело?
  • Јесте. Грашке зноја су ми се појавиле на челу али сам издржао.
  • То је добро али те још једном молим да то не покушаваш сам. Доћи ће дани кад ћеш моћи и друге ствари радити али ако пренаглиш може доћи до катастрофе а онда ти нико више не може помоћи. Ово ћемо поновити сутра кад буде визита, а сад се припреми за посјету која те очекује.

Сестра Марија је од Мидхе узела писмо и ставила га на ноћни ормарић. У међувремену су у собу ушле сервирка и сестра Матеа доносећи Мидхи и још двојици дјечака ручак. Друга два дјечака су могли сами да једу, а Мидху је његова најдража сестра Марија хранила.

Кад је ручак завршен сервирка је покупила посуђе, а сестра Марија ће:

  • Мидхо, сад те морамо припремити за посјету.

Из ноћног ормарића је извадила плаву пиџаму и црни бадемантил. Сестра Матеа га је подигла, а сестра Марија му је скинула досадашњу пиџаму и обукла чисту. Затим му је обукла и бадемантил па су га смјестиле у инвалидска колица која су била смјештена у углу собе.

Док је сестра Марија гурала колица Мидхо ју је упитао:

  • Шта мислиш, сестро, колико ће мојих другова доћи?
  • Не знам. Чудим се што су одредили да посјета буде у пријемној чекаоници, а не у соби као што је уобичајено. Биће их бар десеторо.
  • И ја тако мислим.
  • Али, Мидхо, и десеторо може стати у собу.

Лифтом су се спустили до приземља, а онда дугим ходником према пријемној чекаоници. Док су ишли чули су жамор, па ће сестра:

  • Мидхо, мени је ово сумњиво. Више ми личи на школу него на болницу.
  • И мени – Мидхо ће борећи се да не заплаче.

Кад је сестра отворила врата и угурала колица у чекаоницу застали су забезекнути. У чекаоници је било шездесетак ученика и троје наставника.

Прво му је пришла Азра, а онда његов први комшија Мидхо Трњанин.

  • Здраво Мидхо, тако нам недостајеш.
  • И ви мени.

У његовим крупним смеђим очима заискриле су сузе.

  • Кад ћеш моћи кући – Жељко ће – Ја ћу сваки дан гурати твоја колица до школе само да ми добациш коју цедуљицу или шапнеш бар нешто кад ме питају наставници Миле и Изет.
  • И ја ћу му помагати – Мидхо Трњанин ће – Скоро па смо прве комшије. Ништа ми неће бити тешко.
  • Неће то тако лако ићи – сестра Марија ће – Данас је показао огроман напредак али ће проћи мјесеци док сам буде могао покретати колица и доћи кући.
  • Пуно нам фалиш – Мидхо Карарић ће – Ови из осмог два, како тебе нема, редовито нас побјеђују у фудбалу.
  • Пуно недостајеш и школској екипи у кошарци – наставник Звонко ће – Знаш да смо прошле године све школске екипе у Приједору побјеђивали са бар десет кошева разлике.
  • Било је лако. Ја бих превео лопту преко центра и сачекао да се Исмет Карарић позиционира у рекету па му добацио лопту. Он је немилице трпао лопте у кош. Уосталом био је изабран и у пионирску репрезентацију Босне и Херцеговине. Али он је сад завршио осми разред и отишао у средњу школу.
  • То је тачно – Звонко ће – али да си ти тамо опет бисмо ми нешто испланирали.
  • Мидхо, причај нам како се осјећаш – разредница Рада ће – Сестра рече да си данас показао огроман напредак.
  • Да. Успио сам без ичије помоћи узети писмо које сте ми послали са ноћног ормарића и прочитати га. Ти си га Азра писала, је л’ да?
  • Јесам.
  • Познао сам твој рукопис и познао бих га међу хиљадама других.

На ове његове ријечи Азра је благо поцрвењела.

  • Маринко, морам ти рећи да сам и ја почео слушати Рибљу Чорбу. Одушевљен сам пјесмом „Погледај дом свој, анђеле“. А шта ти мислиш о пјесми „На западу ништа ново“?
  • Искрено речено ја је волим али да је мој дјед Мићо жив, а као што знаш он је носилац партизанске споменице, он би и касету и касетофон згазио ногама.
  • Негдје сам чуо, а и ја се са тим слажем – Мидхо ће – да права рок пјесма треба да изазове различите ставове. Неки морају бити за а неки против. Е сад велико питање и за мене да ли је тачно оно „… будале гину за идеале….“.
  • И за мене је то исто проблематично, али ја је ипак волим. Него хоћеш ли доћи до краја године да онима из приједорских школа очитамо лекцију из математике. Да се они не праве важни, да они све знају, а ми ништа јер ми смо из Трнопоља, а они из Приједора.

На ове Маринкове ријечи наставник Срето ће:

  • Шта то моје уши чују? Мој „Лењи Гаша“ показује жељу за радом за такмичењем – сви су се насмијали – Само ти, Мидхо, слушај љекаре јер не каже наш народ узалуд „Бог па доктор“. Ако ико у Југославији, па и у Европи, може да ти помогне то су онда доктори овдје у Љубљани. Ако их будеш слушао и извршавао оно што ти они кажу даће Бог да буде добро бар колико може бити добро.
  • У праву сте наставниче – сестра Марија ће – Треба вјеровати али треба се и трудити и радити онако како доктор Турк каже.

На ове њене ријечи разредница Рада ће:

  • Чули смо од Мирсаде за доктора Турка па смо му спремили и скорман поклон.

На ове њене ријечи сестра Марија ће:

  • То немојте ни спомињати. Једини поклон који он прихвати и који да особљу је нека воћка, чоколада или флаша сока. Мирсада је покушала да му кришом да плаву коверту са двије стотине марака а он је побјеснио и рекао јој „Да није како јесте и тебе и Мидхета бих истог тренутка избацио из болнице. Овако знам како ти је. Новац сачувај за Мидху, требаће вам. Ако случајно неко од вас још једном ово покуша онда нећу имати разумијевања и летјећете напоље“.

Сваки од шездесетак ученика је пришао до Мидхе, помиловао га по рамени или по глави пожеливши му успјешан опоравак.

У међувремену се појавила и сестра Матеа која их је обавијестила да је већ четири и двадесет и да је одавно прошло вријеме посјета. Сестра Марија је погурала колица, а пошто сестра Матеа сама није могла понијети поклоне са њом су пошле разредница Рада и Азра. Док су одлазили Мидхо ће сестри Марији:

  • Ово ми даје снагу да истрајем. Успјећу, завршићу гимназију и факултет. Гарантујем.

***

Мидхет је гимназију у Камнику завршио одличним успјехом. Десетком је дипломирао на Факултету информатике и рачунарства у Љубљани. Док је студирао и становао у студентском дому био је предсједник Савеза младих инвалида Словеније. У дому је упознао Наталију, касније дјевојку и супругу с којом има троје дјеце. Успјели су да купе стан у Љубљани и апартман у Премантури, а Наталија је наслиједила кућу у Цељу. По Мидху сваки дан долази курир који га обуче и одвезе на посао јер су му ноге и даље непокретне.