Јавна установа Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске за тему свог овогодишњег, IX књижевног конкурса, а у складу са јубилејом 10 година постојања Библиотеке, понудила је за тему цитат Виктора Игоа „Читај да би живио“. Идеја је била да слијепи и слабовиди корисници пишу о свом искуству са књигама, књижевношћу, читањем, и тема је у том смислу пружала широк опсег.
На конкурс који је трајао од 5. септембра до 15. децембра 2016. године стигло је 13 радова. Жири у саставу књижевник Горан Врачар, предсједник жирија, те чланови Миладин Драгојевић, предсједник Општинске организације слијепих Челинац, и Драгана Божић, библиотекар, одабрали су три најбоља рада.
Прво мјесто освојила је Симонида Бањеглав из Београда са пјесмом „Облак у тангама“, друго мјесто освојила је пјесма „Побиједила сам сљепоћу у таленту за спас“ Слободанке Митрић из Лопара, а трећу прича „Љубав за читав живот“ Милке Тарбук Чивић из Осијека. Свечана додјела награда биће уприличена у јануару 2017. године.
У наставку прочитајте образложење жирија, а затим и побједничке радове.
- награда
Љубав за читав живот
Шифра: Ла Контадора
Ова лијепо вођена прича о далеком дјетињству, иако је, на око, врло једноставна, препуна је емоција чије преплитање, узроковано сукобом обавеза и љубави према књигама, у дјечијој души, док се бори са видом који полако гасне, оставља неизбрисив траг. Одрастање доживљено кроз строга правила школе и потајно кршење правила да би се испунила жеља иако на крају може довести до несагледивих посљедица, стуб су за који се држи аутор у својој борби са мраком чији полагани али сурови долазак осјећа и чека. Топло и дјечије супротстављање, мали и дјетињасти окршај са наставницом и грчка капа као централни догађај око кога се врти цијела прича, откривају нам све оне несташлуке на које су дјеца спремна да би задовољила жељу чији жар не може угасити ниједно правило, ниједна норма нити било која стога наставница. Али грчка капа није била макар каква капа. Исплести је значило је доказати да аутор може испунити задатак али и да се ни по коју цијену неће одрећи своје највеће љубави: књиге. Ово је топла и лијепа прича о одрастању коју свакако треба и прочитати и наградити.
- награда
Побиједила сам сљепоћу у таленту за спас
Шифра: Осјећајни положај унутрашње свјетлости
Ово је пјесма која је више крик него поезија и више јаук душе него што то ријечи могу да опишу. Ухваћен у мраку, аутор живи чулом слуха и пјева о опипљивом, док хода ослушкујући и пратећи звукове. Заробљен у “незарађеном сљепилу“ и сврстан у “незрела бића“ аутор говори о односу вањског, наизглед “нормалног“ свијета према људима који су имали ту несрећу да изгубе вид али се отима и бије своје битке на начин непознат онима који виде. Оријентишући се према звуку аутор у себи налази довољно снаге да побиједи сљепоћу и да, на себи својствен начин, види и сунце и стабло које му пркоси. Они који не виде виде много боље и много љепше од оних који гледају и виде али не виде ништа. Од тих и таквих, аутор се не крије и не бјежи у “изолацију“ у коју га тјерају него “без погледа у свјетлост мотри на све нас“. Пјесма која говори о сијету који је већини људи неразумљив и којега се плаше те га, у свом неразумијевању игноришу. И тај свијет и људе који у њему живе. Пјесма која је ода борби за своје мјесто под сунцем.
- награда
Облак у тангама
Шифра: Лаура001
Наоко духовита пјесма са моментима вулгарног, пјесма је о моралном посрнућу масе и психологији мноштва према појединцу који се не уклапа у свеопште прихваћене норме понашања и бивствовања. Пјесма о другачијем, о посебном, које не бива прихваћено као различито него протјерано јер људи нису спремни да у својим ситним душама признају право другом ни на особеност ни на различитост. Уклапање у прописане моралне норме обавеза је и свако искакање из колотечине или понашање “непрописно“ општеприхваћеном стандарду кажњава се чак и смрћу. Пјесма која на посебан начин говори о односу мноштва према појединцу те о спремности масе да учини све па чак и да сама прекрши властите норме само да се уклони “камен спотицања“ односно да се уклони онај који ремети колотечину. Појава “облака у тангама“ не само да иритира него и уједињује масу у борби у којој ће облак бити уклоњен. Не бирајући средства ни начин, маса показује хомогеност у борби против различитог да би сачувала своју привидну хармонију у којој се осјећа као “жаба у води“ иако је то све сем хармоније. На самом крају, када појединац нестане, маса се враћа у свој свијет “друштвено-прихватљивих“ властитих норми и свеприхваћеног “моралног“ понашања које је сама наметнула.
Облак у тангама
На небу изнад наше улице
Лутао је облак који носи танге.
Гледале га цурице.
И битанге.
Лебдео је и нешто тражио.
Чак се одважио
Да запиткује децу.
Али деца су на време упозорена
Да широм отворе очи.
Да их тај лудак не заскочи.
Озбиљне даме га се клоне,
Јер не носи панталоне.
Постојала су различита мишљења у вези њега.
Те зашто не носи ћега,
Него танге носи…
Да ли он некоме пркоси?
Да ли је свестан да је то срамота?
Прогласили га за будалу, за идиота…
Маторци су га највише кињили.
Тотално су подетињили,
Гађали га парадајзом,
Јајима,
Молотовљевим коктелима.
Говорили анђелима
Који живе поред њега на небу
Да га појебу,
Кад је већ такав и кад носи танге.
Постао је жртва опште харанге.
Онда су почели да му прете.
Уперили у њега противградне ракете.
Ракете земља–ваздух и теледириговане пројектиле.
Са тавана, из подрума извадили виле
И лопате…
Прво да га сруше,
Друго да га умлате.
И коначно – спале.
На ломачи.
Бројнији су и јачи.
Неће он њима ту да врцка и да се трти!
У нашој улици мирис смрти
Титра у зраку!
Догорело је овом облаку,
Видеће он свога бога…
Није њих брига што је ваздух пун смога
И сумпор-диоксида,
Пун чађи,
Пун метана…
Већ следећег дана
У нашу улицу ушетали су тенкови и минобацачи
И водени топови.
На раскрсници су попови
Проповедали,
Горела су кандила и хиљаде свећа.
Горе аутомобилске гуме.
Горе гомиле смећа.
Горе бакље, гори атмосфера.
Али нико не осећа ни смрад,
Ни врелину,
Ни страх.
Спремни да погину.
Само да линчују тог подлог облака
Који нашу омладину трује,
Нашу децу квари.
Нека га те болесне струје
Однесу тамо где се булевари секу
Под правим углом.
Нека га ветрови носе овом земаљском куглом.
У овој улици,
Ови поштени, храбри људи
Сматрају га руглом,
Те његове танге,
То његово дупе.
Нека га покупе
И нека се носе доврага.
Њима нека прилази страга…
Севнула је муња,
Грунуо је гром,
Облак у тангама био је тром,
Погођен је пукао.
Облак који је танге обукао
Коначно је поражен.
Има бога.
И сумпор-диоксида.
И смога.
И лаких дрога.
И тешких дрога.
И алкохола.
И криминала.
И свега.
Само да нема више њега.
У тангама.
Шифра: Лаура001
Симонида Бањеглав, Београд
Побиједила сам сљепоћу у таленту за спас
I
У свијету
сам таме,
клетвом гријехова,
од малених ногу,
у тотално сљепило
по роду улазим,
седми дан,
у Богу.
II
Севапним васпитом,
над њим се
бдије активностима,
разним побиједит
га могу,
музичким тоновима,
увис
се подижем.
Докле ћу
да трпим,
запостављену строгу.
III
Незарађено сљепило,
на мени
се тића,
сировом неподношљивом
причом сврстана
сам у
незрела бића.
IV
Слух нормализујем,
видљивог открића,
усамљена замишљам
да имам
пса водича.
V
Спашена сам
проналаском у
сијенци снова,
дјетинством сам
фокусирана на
испупчена и
удубљена слова.
VI
Писменост ми,
у мозгу,
везе прерађује,
развијеним слухом
реагујем кад
падне шта
са стола,
у концертној
дворани као
славуј пјевам,
гласом громким,
звучим, јечи
вјерна школа.
VII
Често пута,
у пратњи
са друштвом
налазим се,
на игралишту,
пред голом,
небом неодвојеним,
рањеног срца
га дирам,
под надзорном,
стручном контролом.
VIII
Печатом слику
о њему
стичем, без
представе под
суђеним болом,
ефикасним мјерама,
у кретању
га користим,
побједом стрпљивом,
моралним идолом.
IX
Стабло високо
вијековима расте,
у сунчевој,
врелој оси,
пјегама ситним,
водом натопљеним,
десет развијених
гранчица роси.
X
Сунце тамно
оштрином укоријењене
предрасуде коси,
на Исток,
појачаног пламена,
у слаповима
их носи.
XI
Доња граница
слуха се
пуни од
бахатих односа,
на пјешачкој
стази је
баријера коса.
XII
На ускоме
мосту у
сплављу поноса,
десна шака
чврста бијелу
капу носа.
XIII
Западом звецкају
изумне струје,
командом корисном,
у израженој
оријентацији зује.
XIV
Манифестованим рељефом,
звучни сигнали
на таласним
дужинама брује,
порта мјерних,
смијешних корака
у дубини
се чује.
XV
Без стварног
вида сам
много тога
постигла еланом
труда у
спутаном раду,
без брајевог
писма ни с ким
контакта немам,
у горком
сам чемеру
и јаду.
XVI
Молила бих
дијаспору, свих
странака владу,
Брајеву машину
нек ми
гестом даду.
XVII
Неразумни,
попријеко гледају,
у изолацију
ме гоне,
да се
сљепоћом кријем.
Хоћу да
постанем мађионичарка,
лудилом да
се смијем.
XVIII
Они ме игноришу,
захваћени ратом,
без кривице
и разлога,
у ватри
се гријем,
судбином сам
прозвана, с кажњеним,
злочинцем доживотну,
битку бијем.
XIX
Невршеном функцијом,
различитих очију,
без погледа,
у свјетлост,
мотрим на
све вас,
морате лично
мени прићи,
додирима осјећајним
препознат ћу
вам стас.
XX
У свему
сам активна,
поремећеном емоцијом,
савјетима вашим,
стабилизујем глас,
оствареним резултатима,
побјеђујем сљепоћу,
себе проналазим
у таленту
за спас.
Шифра: Осјећајни положај унутрашње свјетлости
Слободанка Митрић, Лопаре
Љубав за читав живот
Некако у јесен 1952. године наша школа је добила већи број књига из за тадашње вријеме једине штампарије за слијепе, „Филип Вишњић“ из Београда.
Књиге су смјештене у лијепе, нове, остакљене витрине у великој соби у првом јужном полукату. Соба је, када смо тек уселили у ту зграду, била двевни боравак за дјевојчице. Сада је претворена у књижницу, читаоницу и дневни боравак за више разреде. Одређена је наставница, која се бринула о посуђивању књига, па смо почели посуђивати књиге и читати.
За мене је то била ненадмашна забава, рекла бих, права страст. Било је много лакше него напрезати оно мало вида што сам га још имала, буљећи у књигу са наочалима високих диоптрија, па понекад се помажући и повећалом. И тако је почело оно што ће остати моја љубав за читав живот.
Прва књига коју сам посудила и са ужитком прочитала била је „Чича Томина колиба“ Од Харијет Бичер Стоу. Могла сам се потпуно унијети у књигу. Дрхтала сам са Елизом над судбином њеног синчића, туговала са чича Томином обитељи када су се одвајали од њега, да се никада више не састану. Плакала сам над судбином црних људи које су продавали као стоку, не бринући о њиховим осјећајима. Плакала сам за малом, племенитом Евангелином Сенклер. У ствари, радња књиге била ми је од раније позната јер ју је радиодрамски програм за дјецу уобличио у дојмљиву радио-драму, коју смо слушали, као уосталом и све радио-драме за дјецу, са великим ужитком. И данас се сјећам да је Виктор Бек играо чича Тома, а Бисерка Дроле Евангелину Сенклер. Ти глумци били су нам тако блиски и драги, као што су данашњој дјеци драги глумци разних телевизијских серија за дјецу.
Изгледа као да сам мало застранила, јер сам почела о књигама. Али, то је повезано једно с другим јер су се људи који су креирали радиодрамски програм за дјецу управо трудили да што више познатих дјечјих књига уобличе у сјајне радио-драме, које су можда баш нама, дјеци из дома, значиле чак и више него оној дјеци која су живјела у својим обитељима и која су могла ићи у кино или у казалиште када год пожеле, свакако чешће него ми.
Након „Чича Томине колибе“ прочитала сам „Двадесет хиљада миља испод мора“ Жила Верна, па онда, колико се могу сјетити, „Кроз пустињу и прашуму“ од Сјенкијевича. Уосталом, могу слободно рећи да сам постала највриједнији читатељ и позајмљивач књига, запуштајући због читања учење и друге школске и домске обавезе. И тако су ми једно вриијеме забранили да посуђујем књиге. Но, та забрана није ништа значила, пошто сам читала књиге које би други посудили. Још увијек се с носталгијом сјећам недјељних поподнева која сам проводила у једној малој собици у којој смо се иначе пресвлачили за тјелесни. У собици се налазио један ормарић, плави ормарић, сјећам га се као да га гледам, са претинцима у којима смо држале наше потрепштине и пар столица. Собица је била заиста мала и није се ничим гријала. Дакле, у ту бих се собицу повукла недјељом по подне са књигом и кутијом бомбона петсто пет с цртом. Била су то чаробна поподнева. Није ми сметала ни хладноћа, све док ми не би прсти почели зепсти тако да више нисам осјећала слова. Онда бих мало протрљала руке, умотала их у деку, коју бих још ујутро прокријумчарила у то моје скривалиште, па, када би се руке опет загријале, настављала бих читати. Уосталом, собица је имала прозор према западу, па би кроз њега продирало зимско поподневно сунце, које сам одувијек много вољела.
Кроз прозор се видјела шумица Зеленгај. Била сам толико затрављена књигама да ми се чинило да иза сваког стабла видим по једног Индијанца на коњу. Видјевши макар и најмању травнату површину, замишљала сам на њој крда стоке и каубоја на коњима.
Књиге, радиодрамске емисије, филмови и глазба, то ми је било ближе и драже од било чега. Наравно да су моје школске обавезе јако трпјеле због тога.
Нарочито се никако нисам могла одлучити да умјесто књиге узмем у руке ручни рад. На сату ручног рада бих плела, добро ми је ишло од руке. Али, када бих дошла у разред, бацила бих плетиво под клупу и нисам га више дирала до сљедећег сата ручног рада. То је љутило нашу наставницу ручног рада.
Једном, кад се приближавао зимски школски распуст и полугодишње оцјењивање, упитала ме кад ћу већ једном завршити грчки капу, коју сам плела још од почетка школске године. Грчка капа иначе изгледа као чарапа. Ја сам имала исплетено свега три до четири центиметра. Наставница је одрезала комад шпаге, дала ми га и рекла: „Очекујем да до сљедећег сата ручног рада капа буде оволика, иначе ћеш добити јединицу из ручног рада. Што мислиш, можеш ли то направити?“
Провлачила сам онај комад шпаге кроз прсте, размишљајући. Наш дан је био испуњен обавезама све од устајања у шест ујутро, па до поласка на спавање у девет навече. Ујутро бисмо устале, отишле у гимнастичку дворану на десетоминутну јутарњу тјеловјежбу, затим бисмо се вратиле у спаваћу собу, обукле се, уредиле се, намјестиле кревете, очистиле и улаштиле паркете у спаваћој соби. Да мало застанем код тог лаштења паркета. Није то био неки тежак посао. Стале бисмо на крпе, па бисмо шетале, вукући ноге по паркету и тако га лаштећи. Шетајући смо разговарале, шалиле се, смијале се, препричавале прочитане књиге, што је обично била моја обавеза, пошто сам највише читала, или смо пјевале па и плесале на крпама. Затим бисмо сишле у благаваоницу, да бисмо поставиле столове за доручак. То смо радиле само ми, дјевојчице. Послије доручка бисмо покупиле посуђе, ставиле га на велики стол близу лифта, који из благаваонице вози прљаво суђе у кухињу, а из кухиње јело и чисто суђе у благаваоницу. Могу слободно рећи у садашњем времену да лифт вози јер знам да и данас постоји и да се користи на исти начин.
У осам је почињала настава. За велики одмор бисмо изашли на велики балкон, ако је то вријеме дозвољавало. Мислим на балкон испред благаваонице, који спаја два крила зграде, и на који се, то такођер знам, данас више не излази. На том балкону бисмо шетајући и причајући појели ужину, па бисмо отишли на наставак пријеподневне наставе.
У вишим разредима, од петог до осмог, настава је трајала пет или шест школских сати, тако да је звоно за крај шестог сата било уједно и звоно за ручак. За ручак и вечеру је столове постављао сваки разред један тједан. Па, да испричам и како су наши дечки једном заборавили на ту обавезу.
Били смо шести разед. Било је то некако којих мјесец дана прије краја школске године. Ми, дјевојке имале смо тога дана задња два сата ручни рад, а дечки су били слободни, па су требали поставити столове за ручак. Када је одзвонио крај шестог сата, опрале смо руке и пошле у благаваоницу. А тамо нас је чекало непријатно изненађење. На столовима су се још увијек налазили шарени столњаци. Наши су дечки заборавили своју обавезу. Наташа, ја и пар дјечака који су имали остатак вида на брзину смо склонили шарене столњаке и поставили за ручак, али је ручак ипак каснио десетак минута. Послије ручка, кад смо скупљали посуђе и истресали столњаке, равнатељ нам рече да, када завршимо посао, одемо у разред и да га тамо сачекамо. Није било тешко погодити шта нас чека. Дакле, сједили смо у разреду, мирни као бубице, и бринули какву ће нам казну одредити. Ушли су равнатељ и наш одгајатељ Јоле Хољевац, па равнатељ рече: „Дечки, овај вам се пропуст није смио догодити. Не може због ваше заборавности или због вашег немара ручак за све остале ученике каснити десетак минута, јер се тиме и све остале обавезе помичу, јер се на тај начин квари утврђени ред. Погријешили сте, и морате бити кажњени, да вам се то још који пута не би догодило. Одлучили смо да вас све ошишамо до гола. Сада ћемо нас двојица изаћи и дат ћемо вам десетак минута да одлучите да ли ћете прихватити казну или морамо смислити нешто друго.“
И њих двојица изађоше. Да бих објаснила колико је то била тешка казна, морам рећи да су дечки углавном били у доби између петнаест и осамнаест година. Уосталом, сви су већ били у омладинској организацији.
„Ох, па то је страшно“, рече Мио Рајки. „Па како ћу код куће отићи у друштво међу млађарију са хармоником, па да сви помисле да сам дошао са робије.“
„А ја код куће имам дјевојку. Како ћу се са мјесецом умјесто фризуре појавити пред њом“, Перо ће, готово на граници суза.
„Знате, дечки“, рече Штефица, која је била најозбиљнија и коју смо сви некако слушали, „мислим да је ипак боље да прихватите казну јер би се могло догодити да смисле што горе. Ето, ако ће вам тако бити лакше, ми, дјевојке, дозволит ћемо да нас ошишају на прст дужине косе, па да тако будемо солидарне с вама.“
Када су се равнатељ и одгајатељ вратили, рекли смо им што смо одлучили. И тако сви пођосмо у просторију у којој смо се обично шишали и гдје нас је брицо веч очекивао.
Када је мама тога љета дошла по мене, ужаснула се: „Јао, дијете моје, на што то сличиш са том тако кратком косом? Па како ћу те такву водити кући? Мршава си да те страхота погледати, а с том фризуром изгледаш као да си стигла из логора.“
Када смо стигле у Осијек, одвела ме у фризерски салон најближи жељезничкој станици. Упитала је фризерку да ли ми може на ту кратку косу некако направити трајну. Фризерка је гледала, мјерила моју косу, па рекла: „Покушат ћу, али то за њу неће баш бити угодно ни лако.“
Треба знати да су се тада давале вруће трајне. Косу би фризерка увила на дрвене увијаче, па би онда на сваки тај увијач причврстила врућу металну штипаљку. Био је то непријатан поступак и за особе са косом нормалне дужине, а код мене је то завршило са једном или двије опекотине отрага на глави, близу врата. Када ми је скинула та врела чуда са главе и рашчешљала косу, била је то нека необична, права афро фризура, али је свакако боље изгледала од равне, кратке косе.
За два мјесеца, колико сам била код куће, коса је лијепо порасла, и моја трајна је збиља добро изгледала. Када сам се вратила у дом, када ме је равнатељ погледао, одмах сам знала колико је сати. Чим је мама отишла, равнатељ је дозвао брицу и опет ме дао ошишати на кратко.
Дакле, стигли смо са распоредом до ручка. Послије ручка била је обавезна шетња до три по подне. Шетња, коју сам ја веома радо избјегавала, поготово ако је вријеме вани било хладно, облачно, па и са понеком капи кише или пахуљом снијега. Било је то добро челичење, али ја за њега баш нисам имала никаквих склоности.
У три по подне почињало је обавезно учење, и трајало до шест, а тада је долазило на ред зборно пјевање или друге вјежбе и припреме за приредбе, којих је увијек било доста, и које су биле одлично увјежбане и извођене на завидном нивоу.
У седам је била вечера. Вријеме од вечере до девет навече, када је звонило за спавање, било је у ствари једино наше заиста слободно вријеме.
У девет бисмо отишли у собе, спремили се у кревете. Десетак минута касније, дежурни одгајатељ би обишао собе, преконтолирао да ли је све у реду, пожелио нам лаку ноћ, угасио свјетло и отишао. Деведесеторо ученика тонуло је у сан и снивало, нетко о својима код куће, нетко о обавезама, а нетко је лутао чаробним предјелима на крилима маште, пробуђене и потакнуте прочитаним књигама.
Ето, на тај сам распоред мислила, провлачећи кроз прсте онај комад шпаге, мјеру за моју грчку капу. Да је тај сат ручног рада био у петак, а сљедећи у уторак, још бих имала пред собом слободно суботње поподне, када бих се некако могла извући од обавезне шетње, и имала бих и цијелу недјељу, макар недјељом нисам вољела плести, али вријеме ми није било наклоњено, јер је сат на којем сам добила задатак био у уторак, а наредни сат у петак.
„Но, о чему толико размишљаш, хоћеш ли исплести толико до сљедећег сата?“ питала ме је наставница.
„Покушат ћу“, рекла сам, чврсто ријешена да успијем. Већ сам имала у глави замишљен план.
Када смо изашли са сата, увребала сам тренутак и од нашег чика Иве, мајстора за све, измолила једну жаруљу од шездесет вати.
„Хеј, сигурно опет намјераваш потајно читати. Знаш, није ти то здраво, а ја ти још помажем да угрозиш и то мало вида што га још имаш.“
„Чика Иво, овај пута се не ради о читању, него о томе да извршим један задатак.“
„Вјерујем ти, али свеједно мислим да то није паметно, да би било боље да тај задатак остане неизвршен, пошто ти угрожава нешто што би требала и те како чувати.“
А како је чика Иво знао за моје потајно читање књига на црном тиску? Па, једном ме једна одгајатељица ухватила како читам књигу Јанка Матка „Тајна“. Почела је викати на мене, узела ми књигу, па, када је видјела о којој се књизи ради, још горе се развикала. Наиме, књиге Јанка Матка тада су биле забрањене, мада мени, пошто сам их касније вјерујем све прочитала, или бар велику већину њих, заиста није јасно због чега. Уосталом, како итко може забранити неку књигу када је књига плод духа и ума и богатство које је ненадокнадиво и ненаплативо. Одгајатељица ме повела до чика Иве, рекла му да пође с нама у подрум и да отвори пећ за ложење, да бих по казни бацила књигу у пећ. Стигли смо у ложиону. Чика Иво је отворио пећ. Одгајатељица ми је дала књигу у руке и рекла: „Баци у пећ.“
Очи ми се испунише сузама туге и гњева. Да бацим у пећ књигу, да бацим у пећ светињу, пошто су за мене књиге вриједне као светиње све, откако сам прву прочитала, не, ја то никако нисам могла. Бацила сам књигу, али не у пламен, него на под крај отворених врата пећи. Чика Иво је замолио одгајатељицу да ме пусти на миру, да је опасно да се још више приближим отвореним вратима пећи како бих могла погодити бацити књигу унутра, да ће он књигу бацити у ватру.
Након пар дана, када сам пролазила крај његове радионе, позвао ме унутра и рекао: „Ево ти твоја књига, и пробај други пута бити опрезнија и не допусти да те опет ухвате.“
Од тада сам нашег мајстора за све још више цијенила.
Однијела сам сијалицу кришом у ону моју собицу, која се налази лијево од гимнастичке дворане, и спремила је у мој претинац. Тамо сам спремила и ручни рад. Навече, кад нам је одгајатељ пожелио лаку ноћ и угасио свјетло, оскушкивала сам пажљиво његове кораке, који су се спуштали низа стубе, па сам чула и како се улазна врата затварају за њим.
Полако сам устала, обукла се, узела једну деку и лагано се спустила низа оне једне стубе које воде од спаваонице до гимнастичке дворане. Једна дека већ ме је чекала на столици. Деком сам добро заклонила прозор, мало га одшкринувши, па га потом затворивши, како би дека била њиме ухваћена и како би чврсто стајала, да се извана не би могла видјети свјетлост. Затим сам ушарафила сијалицу и упалила свјетло. Сјела сам на ормарић, умотавши се у деку, и тако сам главом била скоро у висини сијалице, која није била на стропу него на зиду, точно изнад ормарића. Узела сам плетиво и почела плести. Узорка се још и данас добро сјећам. Ишао је: шест право, четири криво, и тако у недоглед. Плела сам и плела. Игле су бљештале, вуна је била тамноплава. Било је у то тешко гледати, а тада нисам знала плести а да не гледам у плетиво.
„Шест право, четири криво, ох, како бљеште те игле, шест право, четири криво, несретна, грчка невољо, ипак ћу те исплести, шест право, четири криво, има ли ова ноћ крај или ће трајати вјечно, шест право, четири криво, ох, ти лудо, лудо једна, да си бар сваки дан направила по пар реда, не би сад морала тако аргатовати.“
Ипак, грчка капа је расла, и то је било најважније. А онда сам зачула како се дјевојке спуштају на јутарњу тјеловјежбу. Скинула сам хаљину, сачекала задње, па отворила врата и с њима шмугнула у дворану. Одрадила сам тјеловјежбу, први и можда једини пута с вољом, јер ми је пријало да се разгибам након што сам цијелу ноћ сједила у једном заиста неудобном положају. Попела сам се са осталима у спаваоницу, све уредила, а онда опет кришом шмугнула у собицу и обукла хаљину.
Тај школски дан био ми је веома тежак. Задужила сам Наташу, која је сједила до мене, да ме свако мало гурне шаком у ребра како не бих заспала на настави.
Послије ручка сам опет отишла кришом у ону своју собицу, склупчала се на двије столице, простревши једну деку пода се, а другом се покривши, па сам у том неудобном положају одспавала све до пет минута до три, када ме Наташа пробудила да бих стигла на учење.
И сљедеће ноћи сам такођер плела, и негдје око четири ујутро коначно имала исплетену довољну дужину, па сам могла одспавати којих два сата. Али, ујутро, кад сам устала, медицинска сестра се изненадила видјевши колико ми је око црвено. Рекла је да се послије доручка обучем, па да ће ме одвести очном лијечнику. И тако, пошто сам остала у болници, моју капу је предала наставници Аница, и нисам добила јединицу из ручног рада.
Не, није мене баш бринула јединица. Не би ми била ни прва, ни посљедња. Нисам баш била неки сјајан ђак. Била сам двојкаш и поправкаш. То са грчком капом био је више инат, који се, коначно, ипак мени обио о главу. Но, рекла бих да је с инатима обично тако.
Тада, наравно, ни појма нисам имала да ће књиге у будућности бити снимане прво на магнетофонске траке, па онда на касете, и најзад на ЦД-е, да ћу моћи читати и плести у исто вријеме, и да ће ми то бити најдража забава.
Упадала сам због читања и у друге неприлике. Имала сам обичај дати неком све ствари из клупе, под клупом расклопити књигу и читати за вријеме наставе, опрезно повлачећи прст по књизи и још опрезније окрећући странице, да не бих произвела готово никакав шум при томе. И, док сам тако једном читала, један наставник ме нешто упитао. Реагирала сам тек када се раздерао, позвавши ме. Скочила сам са столице и уплашемо звјерала око себе. Рекао је да поновим што ме питао. Али, како бих могла кад сам ја у том тренутку мислима била тко зна гдје, тко зна у ком крају свијета. Рекао је: „Не могу да вјерујем да читаш за вријеме сата. Али, сада ћемо то одмах видјети“. Прилазио ми је полако. Ухватила ме права правцата паника. Ипак сам осјетила како ме нетко са стране гура, па сам се мало само доњим дијелом тијела извила у страну. Наставник је стигао до мене, завирио под клупу, па рекао: „Ту додуше има једна књига, али је затворена, а под клупом је никако не би успјела отворити. Можеш сјести, и други пута пази о чему се говори на сату. Немој за вријеме наставе пустити мозак на отаву.“
Више сам се скљокала у столицу него што сам сјела. Да ми наставник није допустио да сједнем, била бих се сигурно срушила јер су ми ноге у једном тренутку од панике једноставно отказале.
Када је сат завршио, рекла сам Наташи: „Хвала ти што си заклопила књигу, излажући се опасности да при томе будеш ухваћена, што баш не би било добро.“
„Па, лијепо од тебе што бар то схваћаш. Знаш, с тим својим читањем заиста претјерујеш“, грдила ме с пуним правом.
„Немој тако, Наташа, да она толико не чита, тко би нам причао књиге које бисмо требали прочитати за лектиру, а које обично осим ње нитко други не прочита“, рече Комбол.
Е, с тим књигама за лектиру заиста су претјеривали. Као што Комбол рече, књигу бих најчешће само ја прочитала. И, прије сата одређеног за лектиру, обично би се окупили око мене и тражили да им на брзину испричам књигу. Дакле, остајао ми је само који минут да се приберем и да им дословно одверглам садржај књиге,
Вјерујем, тко заволи књигу, да стиче великог, вриједног пријатеља за читав живот. Ја сам у књигама нашла љубав за читав живот.
Колико сам их прочитала? Па, то би збиља било тешко рећи. Прочитала сам их највише што сам могла. Због читања сам и подносила понешто што ни из којег другог разлога не бих поднијела. Често кажем и мислим да су снимљене књиге права благодет. Нитко осим апарата, касетофона или ЦД плејера не би могао читати онолико колико ја могу слушати.
Једном сам неког чула како каже да ће бити сретан када буде имао гајбу пива у резерви. А ја сам сретна када ме двије или три књиге чекају да их прочитам. То је право, неисцрпно богатство, богатство које не бих мијењала ни за шта друго.
Уз много књига живим старост какву сам могла сањати.
Читајући књиге проживјела сам тисућу живота и упознала крајеве у које никад нећу стићи. Читајући књиге шетала сам паришким булеварима, удисала лондонску маглу, осјетила жар афричке пустиње и хладноћу сибирске степе, видјела сам љепоту америчке прерије и дивљину бразилске прашуме. Некад сам негдје прочитала да сватко онај тко прочита много књига дође у напаст да и сам нешто напише. Можда је и то један од разлога што пишем ове, а и многе друге странице.
Шифра: Ла контадора
Милка Тарбук Чивић, Осијек