„Сјенке којих сам се плашио препуне су живота и свјетла“ тема је овогодишњег литерарног конкурса, који већ четврту годину заредом расписује Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске. Од пристиглих радова стручни жири библиотеке је одлучио да награди два.
У наставку слиједи кратко објашњење и побједнички рад.

Друга награда припала је причи „Упркос свему нема предаје“ која нам је пристигла под шифром Краљица 2011. Стварни догађај из ауторове каријере трансформисао се у рад гдје је шах приказан као метафора живота. Свјетско првенство у шаху послужило је писцу награђеног рада да на занимљив и гдјегдје духовит начин прикаже истрајност и борбу особе са оштећеним видом на шаховској табли, на којој сваки непромишљен потез, баш као и у животу, мијења развој ситуације. Али без обзира на исход или чињеницу да смо из одређене ситуације изашли као побједници или поражени, увијек је важно бити упоран, јер нада постоји… а можда је и непознати аутор био у праву кад је давно написао „У животу је као у шаху: обичан пјешак може постати краљица“.
Честитамо Момиру Ашоњи на освојеној награди и желимо му пуно успјеха у животу и у шаху.

Прву награду додјељујемо Борки Тадић, која се „сакрила“ иза шифре Азуро, а чији рад носи једноставан назив „Сјенке“. Ово је прича о одрастању, прича о дјевојчици која је промјеном средине почела да спознаје свијет око себе.
Дјечија машта нема границе. Свијет који окружује младу јунакињу изгледа мистериозно и мрачно. Кроз њега промичу људи, тамне сјенке чији гласови лете простором  „као шарени лептири“. Тамне и помало застрашујуће сјенке с временом почињу да блиједе. Дјевојчица стиче пријатеље и схвата да није сама. Одраста. Њене сјенке постају њене очи, савезнице које помажу да савлада препреке, јер све се може кад човјек није сам а оно што га је плашило на почетку на крају испадне пуно живота и свјетла…

У наставку прочитајте награђени рад:

Сјенке

Воз се зауставио уз трзај и да ме мајка није придржала, сигурно бих пала с клупе на којој сам лежала. Придигла сам се уплашена. „Не бој се, дијете“, рече мајка. „Ајде разбуди се, сад ће Сарајево.“ Воз је поново кренуо, а ја сам размишљала: Отац ми је рекао, да је Сарајево град као и Бањалука. Ја сам у Бањалуци била свега неколико пута у току мог кратког живота а сад путујем у Сарајево да тамо похађам школу.
Дјеца могу заспати било гдје. Тако сам и ја преспавала цијелу ноћ у возу на тврдој дрвеној клупи. Тих педесетих година прошлог вијека, другу класу у возовима сачињавале су обичне дрвене клупе, а моји родитељи нису ни имали новаца за нешто боље.
Кад се воз поново зауставио, изашли смо у бучну, прљаву станицу. Људи су хитро промицали поред нас. Нисам их могла видјети, али сам осјећала тамне сјенке а њихови гласови летјели су простором као шарени лептири.
Даље смо се возили трамвајем. То је нешто слично возу, само што су сједишта у њему мала, мада то и није било важно јер је већина путника стајала. Кад смо изашли из трамваја, кренули смо пјешице уз једну узбрдицу. Под ђоновима ципела осјећала сам неке коцке. Како сам само чезнула за протеклим љетом кад сам боса газила по мекој трави и топлој прашини сеоског пута…
Ни моја браћа, ни друга дјеца у селу ме никад нису избјегавали. Вукли су свуда са собом и мене и мој мрак. Ако су сматрали да треба да се попнем на неку јабуку, они би ми помогли да се тамо попнем. Смјестили би ме на чврсту грану, показали ми како и гдје да се држим, а затим се и сами попели, да бисмо били сви заједно.
Кућа до које смо стигли била је велика, али мени се учинила и необична. У зидом ограђеном дворишту растао је огроман кестен, чије су се гране пружале изнад крова те чудне, старе куће.
Родитељи су се послужили вјештом преваром да ме оставе, али ја сам много година касније сазнала да им је тада било далеко теже него мени.
Сједила сам на клупи усамљена и тужна. Онда сам зачула тапкање. Мале, тамне сјенке су ме окружиле и почеле опрезно да ме додирују. Пипале су моју косу, уши, лице, руке. Њихови гласови били су пискави. Тако сам замишљала гласове патуљака из бајки које ми је читао отац. Пошто нисам знала да ли су то добри или зли патуљци, почела сам да вриштим. Дјеца су се разбјежала а појавила се васпитачица, која ме узела у наручје и тјешила благим ријечима, али ја нисам хтјела ништа, осим „своју нану и свога тату“. Тада сам схватила да не могу имати све што хоћу, али да бих могла узети понешто од живота, мораћу много да учим.
Тако је започело моје ново дјетињство. Тамне сјенке биле су све блијеђе, док су нове спознаје биле све јасније. Као што послије тмурног јутра осване сунчан дан, тако је и из мог тамног дјетињства изронила ведра младост.
Педесет година касније, ријетко се сјетим тамних сјенки, али ноћу још понекад сањам кестење, како пада по крову старе куће, док вјетар језиво цвили кроз пусто двориште.
Тама и свјетлост, добро и зло, радост и туга. Куд су то кренуле моје мисли? Ја нисам филозоф. Па и они који то јесу не могу рећи ништа друго осим да је то живот.
Колико је само чворноватог дрвећа било на моме путу. О свако то дрво лупила сам главом и увијек налазила праву стазу, јер мене је водила свјетлост која се не може видјети физичким очима.
Невидљива свјетлост, нечујни гласови, неопипљив зид још и сад ми помажу да идем напријед.
Ипак, никуд се не би могло без сјенки. Некад сам се ја плашила њих, а сад се покаткад оне уплаше мене, али у бити сасвим се добро слажемо. Оне растјерују моје туге, придржавају ме кад ми је корак несигуран и праве ми друштво кад сви мисле да сам усамљена. Ја у ствари никад нисам сама, јер знам створити пријатеље, не само од људи већ и од ствари, појава, заправо од свега што чини живот.

Борка Тадић