У уторак 18.12.2012. по завршетку округлог стола “Јубиларна година Иве Андрића“ проглашени су побједници, традиционалног 5. књижевног конкурса Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица РС. Ове године на конкурс је стигло девет радова, из Босне и Херцеговине, Србије и Грчке. Послије пажљивог разматрања и ишчитавања, жири, састављен од запослених у Библиотеци, изабрао је рад Радмиле Вулићевић из Грачанице „Поново заједно“ за најбољи. Друго мјесто освојио је Веселин Гајдашевић Шљарков из Фекетића за пјесму „Тишина је ружичасте боје“, док су треће мјесто подијелили Сања Божић из Сокоца за причу „Заједно смо јачи“ и Момир Ашоња из Источног Сарајева за причу „Сами можемо мало, заједно можемо урадити много“. Специјалну награду добио је деветогодишњи Лука Максимовић за пјесму „Милица“.
Побједницима су намијењене симболичне новчане награде, а све остале позивамо да и даље пишу и јављају се на наш и друге конкурсе. Планирано је да сви радови буду објављени у заједничкој публикацији коју ће издати библиотека.

Слиједи образложење жирија, а затим и побједнички радови, који ће бити објављени и у наредном броју часописа „Хомер“.

Образложење жирија

На књижевни конкурс Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске пристигло је девет радова, у форми есеја, приче и пјесме. Тема овогодишњег конкурса  била је мисао Хелен Келер „Сами можемо да урадимо мало, заједно можемо пуно“. Сви радови успјешно су одговорили на задату тему. Из угла аутентичног искуства приказана је важност заједнице у суочавању са свим врстама проблема и изазова које носи живот, што код слијепих и слабовидих особа има додатну тежину и израженије је. Радови одишу  оптимизмом и носе позитивну поруку.

Послије пажљивог ишчитавања жири је изабрао слиједеће радове као најбоље:

Треће мјесто подијелили су радови „Заједно смо јачи“ Сањe Божић из Сокоца (шифра: Пахуља) и „Сами можемо мало, заједно можемо урадити много“ Момирa Ашоњe из Источног Сарајева (шифра: Ловац 1954).

Прича „Заједно смо јачи“ снажна је и потресна исповијест дјевојке која је изгубила вид на прагу доба кад је тек требало да закорачи у живот. Изненадни обрт судбине распршио је све њене дотадашње жеље и планове, и она се обрела у новим околностима сама и изгубљена. Сусрет са истосудбеницима у локалној организацији слијепих повратио јој је вјеру и наду, отворио нове хоризонте. Топлина и безразложна тиха радост ових људи, дирљива спремност са којом су је дочекали као неког свог, показали су јој којим путем треба да иде. Прича истиче важност осјећања припадности за све људе и прихватања онаквих какви јесмо.

На почетку приче под шифром Ловац 1954 аутор нас преноси у идиличан свијет свог дјетињства. Скоро да можемо да осјетимо мирис села, моба, сијена. Из перспективе малог слијепог, радозналог дјечака приказана је слога сељана, њихово заједничко прегнуће и испомоћ у пољским пословима. Дјечак је фасциниран. Позитиван примјер ових људи помогао му је касније у животу. Мудре очеве ријечи „дрво се ослања на дрво, а човјек на човјека“ одзвањале су у тешким тренуцима и дјечак је, слиједећи их, постао успјешан човјек, избјегавши многе замке и странпутице модерног свијета огрезлог у егоизам и самодовољност. Посјета родном селу сад већ одраслог, оствареног човјека увјерила га је да дух заједнице још живи и да су неке вриједности непролазне.

Друго мјесто освојила је пјесма под називом „Тишина је ружичасте боје“ Веселинa Гајдашевићa Шљарковa из Фекетића (шифра: Светло мога разума и вида). Оно што издваја овај рад од осталих није само форма, с обзиром на то да је у питању пјесма, него и тематика, у овом случају љубавна. Наиме, пјесник, аутор овог рада се ставља у позицију слијепог човјека који осјећа љубав кроз сплет различитих чула. Он не види Сању, али осјећа топлину њеног осмијеха, меканост њене косе, мирис прољећа, додир сунца и свиле… Служећи се синестезијом, пјесник се овдје мудро поиграо са симболиком ружичасте боје која представља њежност и осјећајност. Све се може кад је вољена особа ту, најљепше емоције могу да остану неизговорене, свијет је љепши а и тишина може бити ружичасте боје:

На рамену моме када дише,

И на тренут склопи очи своје,

Целом душом осећам све више,

Тишина је ружичасте боје!

Прво мјесто освојила је прича „Поново заједно“ Радмилe Тодић-Вулићевић из Грачанице (шифрa Ра). Надахнуто и искрено, ауторка која није слијепо лице подсјећа нас на исконску љепоту живота којој су је научили слијепи људи. Овлаш описујући свој животни пут, животни пут многих са ових наших простора, пут преко Косова, избјеглиштва и повратка на Косово, сазнајемо да се он увијек неким чудним сплетом околности укрштао за слијепима. Дружећи се с њима, дијелећи њихове среће и несреће, она упија њихову умјетност живљења, радост постојања и радовање малим стварима, која многе од нас који се непрестано жалимо и кукамо над свим и свачим тјера да се застидимо и замислимо. Нас који видимо, а не видимо ништа, како каже ауторка, јер не знамо да славимо живот, јер пренебрегавамо оно што је заиста важно. Зато је ово њена пјесма срца о људима који немају дан, али имају свјетлост која сија пред свима нама, као својеврстан узор.

*специјална награда: Лука Максимовић: Милица (шифра: деветогодишњак)

У наставку можете прочитати награђене радове:

ПОНОВО ЗАЈЕДНО

Радета познајем још из ране младости када сам се заљубила у шахисту Брацу. Водио ме је свуда где је играо шах. Раде је ишао са пратиоцем, увек носећи своју таблу са рупицама. Са њим су шахисти играли на његовој табли и респектовали су га- био је јак играч…

Када сам се удала, мање сам путовала, а бомбардовање и рат растурио нас је на све стране. Мој муж није одустајао од шаха, а ја од борбе да сачувам достојанство у непознатом граду, од настојања да поново живимо нормално.

Тражећи тако боље, у потрази за послом вратила сам се у завичај после девет година. Из града, дошла сам у село. Из Приштине, преко Ниша, стигла сам у Грачаницу.

Подстанарска соба, ватра која никако да се разгори без дима, али са друге стране, лепи пејзажи, мирис процветалог воћа, манастирска звона, деца која ми на улици кажу „Добар дан“… И једноставна доброта која ми греје озебло срце.

Добијам задужење да будем у организационом Савеза слепих Косова и Метохије, поводом јубилеја постојања. У импровизованој канцеларији затичем Радета, старог познаника. Испред њега је добро позната гарнитура са рупицама. Често има противника прекопута. Са њим је чика Трајко, стари Грачанчанин, који сликовито прича о животу, обичајима, људима… Насмејан и ведар увек ме нечему научи. Њихов пратилац Чеда прати сваки њихов покрет и имам утисак да реагује на њихову помисао. Обилазим их често, јер разговарамо као да смо целога живота проводили време заједно. Прослављамо женидбу Радетовог сина, обилазим га после операције, причамо о чика Трајковим унуцима, мојој деци, шаху и људима које смо заједно познавали. Није ми нимало необично када дође њихов пријатељ, Албанац из Приштине, па им Чеда састави руке да се поздраве. Ја њих волим и њихови животи су заправо светлост за мене.

Организују шаховски турнир, поводом – зар је битно којим поводом. Позивају ме да учествујем. Играм са ентузијазмом. Враћам се у младост. Трудим се. Добра сам у отварању, али не иду завршнице.

Освојила сам последње место, али награду као једина дама на турниру.

После тога закуска, спонтано окупљање пријатеља, хармоника и песма. Моје дивљење у славу живота не престаје. Чика Трајко са својом ћерком устаје, врти марамицу и поведе коло. Сузе ми теку а срце кликће што познајем такве људе, што их имам за пријатеље. Хтела бих да тај тренутак виде сви они који виде, сви они који се жале на несташицу пара, на шефа, на комшију… Ти који виде не виде ништа. Не умеју да славе живот.

О условима у којима ради Савез слепих по протеривању из Приштине, нећу говорити. Ово није извештај, ово је песма срца о људима који све могу и којима ништа није тешко. О онима који не журе, а знају да ће стићи. Ништа не траже а знају да ће добити. Који немају дан, али имају светлост која преда мном сија.

Радмила Вуличевић

 

TИШИНА ЈЕ РУЖИЧАСТЕ БОЈЕ

Не видим сунце ал’ његови зраци,
Око срца умилно ме греју,
Сања поглед ка мени кад баци,
И кад се Њене очи смеју!

Без топлине у осмеху томе,
Са којим ме сваки дамар спаја,
Ни једноме новом дану моме,
Сунчевог не би било сјаја!

Ја не видим миришљаву свилу,
Ал’ на њу ме сети коса Њена,
Златним сјајем расута у крилу,
Под прстима мојим расплетена!

Кад ми је Она у близини,
И косу јој мазе прсти моји,
Сваким даном више ми се чини,
Како лепша свила не постоји!

Ја не видим пролеће кад буја,
Нити поља пшенице у класу,
Ал’ кад прича чујем пој славуја,
У Њезином раздраганом гласу!

На рамену моме кад дише,
И на тренут склопи очи своје,
Целом душом осећам више,
Тишина је ружичасте боје!!!

Веселин Гајдашевић

САМИ МОЖЕМО МАЛО, ЗАЈЕДНО МОЖЕМО УРАДИТИ

Сјећам се, сјећам се свог раног дјетинства, малог сеоцета у непосредној близини мале романијске вароши и милог родитељског дома. Још увијек у мени жива су сјећања на све оне ливаде, пропланке, шумарке и на мали бистри поточић који је протицао ту, одмах у близини родитељског дома и уз којег сам се као дијете играо квасећи прстиће, загазити даље од глежњева нисам смио. Гледао сам док сам се играо поред поточића како пролазе сељани из мог родног села. Поздрављали су ме, а и мог оца када би се затекао поред мене, обично се то дешавало када је имао да уради неки посао у башти поред наше куће. Неки од сељана су ме даровали бомбонама, а неки и рахатлуком што је за мене тада био посебан специјалитет који сам не чекајући одмах јео са изузетним апетитом. Сељани су туда пролазили идући на своје њиве и ливаде гдје су обављали пољске радове. Мушкарци су врло често преко рамена носили косе, а жене виле и грабуље.

Једне прилике када је група сељана из другог краја села пролазила, а поред мене се баш у том тренутку затекао мој отац, отац их је упитао докле иду и гдје то данас раде. Високи бркати делија, широких рамена као од бријега одваљен, сучући брижљиво његоване бркове крупним горштачким басом рече оцу: „Данас идемо код Игњатовића на мобу, код њих су богами велике ливаде. Требаћемо да добро запнемо и да се ознојимо да покосимо прије мрака, јер, буразеру, покосити педесет дулума, нас седам косаца, није мала ствар.“ Тада сам се у чуду питао шта то значи моба. И поред тога што сам напрегао сву своју дјечачку машту одгонетајући шта би то могло да значи, нисам могао да одгонетнем значење те за мене загонетне ријечи, па упитах оца: „Је ли, тата, шта то значи моба? Је ли се то можда тако зове ливада гдје ови људи иду данас да косе?“

На ово моје питање отац ми се слатко насмијао, помиловао ме је, сјео на крило и тихим гласом као што је увијек и имао обичај да говори када жели да каже нешто значајно, рече: „Знаш, сине, ти си још увијек мали, али када мало порастеш, схватићеш оне ријечи које је често твој ђед имао обичај да каже: дрво се ослања на дрво, а човјек на човјека. Моба ти је када неко има велику њиву или ливаду па сам не може да је покоси или посије па дођу комшије да му помогну, да му помогну како би идуће зиме у штали било довољно сијена за његове краве, а ако је њива да му помогну да засије довољно кромпира како би цијела породица имала кромпира колико им треба. Откако је свијета и вијека прави и добри људи су се увијек међусобно помагали. Видиш и ја кад косим нашу ливаду, долазе комшије Стево, Марко и Јово да ми помогну, а ја такође идем код њих. Твоја мајка иде код њихових жена да им помаже сијати или вадити кромпир, а оне долазе код нас да нам помогну и кад се сије и кад се купи љетина. Тако то треба да буде јер сами можемо мало, а заједно можемо урадити много, много више.“

Размишљајући о овим очевим ријечима наставио сам да се играм поред поточића правећи од дрвета мале чамчиће и пуштајући их низ поточић. Играо сам се скоро до поднева док је отац у мојој близини поправљао точак на нашим запрежним колима које је обично вукао мој љубимац, наш мали вранац којем смо надјенули име Мршо јер је био мало мршавији али тако мио и питом да сам га без имало страха миловао по гриви, а он би само по који пут умилно махнуо репом.

Негдје иза поднева поред мене и оца пролазило је неколико жена носећи тепсије са питом и велике здјеле кисела млијека. Након што су поздравиле мене и оца и прошле, отац ми рече да те жене иду да косцима који су јутрос прошли однесу ручак. Тада се сјетих оне јутрашње ријечи „моба“ и очевог објашњења за мене загонетне ријечи па рекох оцу: „Знаш, тата, могли бисмо ти и ја сад отићи код њих на мобу да им помогнемо да поједу питу, јер можда сами неће моћи, јер сами можемо појести мало, а заједно много, много више.“ На ове моје ријечи отац се толико смијао да су му сузе потекле од смијеха и још увијек смијући се рече ми: „Па ти си бистрији него што сам мислио, богами има ти и та мјеста, али да смо јутрос отишли да им помажемо, онда бисмо са њима и ручали, овако стварно не би било смисла, али још једном упамти: са људима се и радује и тугује, весели се на свадбама и плаче на сахранама и увијек гледај да будеш добар са што више људи, ако ти нешто и није право, ти праштај. Ти си још увијек мали, али запамти ове моје ријечи.“ Отац је сада већ био озбиљан.

Да, то је била једна од мојих драгих успомена из раног дјетињства којег се и данас врло радо сјећам. Тада сам први пут спознао нешто о једној од највриједнијих људских врлина, солидарности.

Још од рођења имам проблема са видом. Рођен сам као теже слабовида особа. Можда баш из тог разлога родитељи су према мени били њежнији, пажљивији у односу на брата и сестру. У подсвијести сам то примјећивао и питао се зашто је то тако. Мада брат и сестра због тога нису били љубоморни. Вјероватно су родитељи, наравно не у мом присуству, објаснили да ја слабије видим од њих па због тога морају мало више да ме припазе. Што је више одмицало моје дјетињство, долазиле се оне године пубертета за које наш драги Бранко, чије сам приче за дјецу просто гутао још од првог разреда основне школе, рече да су магареће године. Временом мој и до тада слабији вид је рапидно опадао и све чешће сам био упућен на помоћ мојих школских другова када је требало нешто прочитати са табле или прочитати неки чланак који је писан ситним словима из читанке или неког другог уџбеника. Највише захваљујући помоћи другарица и другова из разреда заврших основну школи. Био сам довољно одрастао да схватим да то не бих могао без њихове солидарности и помоћи. Даље школовање ипак нисам могао наставити у редовној средњој школи и моји родитељи су били принуђени да ме упишу у специјализовану средњу школу за слијепу и слабовидну омладину која се налазила у сарајевском предграђу Неџарићи. До тада се нисам никада одвајао од родитеља нити ишао даље од мале романијске вароши која се налазила у непосредној близини мог родног села.

Памтим, памтим то вече уочи мог одласка у за мене велики непознат град. То вече у наш дом дошла је сва ближа, а и добар дио даље родбине. Дошли су стричеви, ујаци и тетке, дошли су да ме испрате јер сам сутра одлазио и за мене ће започети неки нови живот. Свако од њих ме је даровао неким поклонима, а скоро сви су ми давали новац да ми се нађе у непознатом свијету, барем тако су ми рекли и сви су ми говорили да добро учим и да се добро владам, да не обрукам нашу породичну лозу коју до сада нико није обрукао па ваљда нећу ни ја. Њихове ријечи подршке и охрабрења су ми доста значили. Сазнање да нисам сам и да има толико драгих и добрих људи који мисле на мене и желе ми добро давало ми је снагу и оснажило мој дух да истрајем. Без подршке мени драгих људи било би послије много, много теже. Отишао сам и поприлично добро се снашао у великој средини у великом непознатом граду и без много колебања прихватао све изазове које су нове околности неминовно одредиле.  Завршио сам средњу школу, запослио се, ангажовао сам се у друштвеном животу средине у којој сам живио, а за извјесно вријеме оженио се и оформио породицу. На том путу било је и успона и падова, и успјеха а богами и неуспјеха, одушевљења и разочарања, али сам се увијек ослањао на помоћ пријатеља, мени драгих људи који имају немјерљиве заслуге за све што сам постигао у животу, а трудио сам се да и ја помажем другима најмање онолико колико су други помагали мени. Од свих радости овог свијета схватио сам да је радост давања највећа радост, помоћи некоме да превазиђе неку невољу или животну потешкоћу истински грије душу и чини човјека срећним јер нажалост живот већине људи је сурова реалност из које човјек сам врло често не може да изађе, али уз помоћ других добронамјерних људи шансе су много веће јер сами можемо мало, а заједно може урадити много више.

Недавно сам послије дужег времена посјетио родни крај, малу романијску варош, а потом и родно сеоце. У родитељској кући нажалост нема више драгих, милих родитеља који су се већ поодавно упокојили и вјероватно сада обитавају у неком бољем и праведнијем свијету гдје нема пакости, зависти и злобе и гдје човјек човјеку није вук. Поново сам сједио крај оног бистрог поточића и присјећао се дана из раног дјетињства када сам низ њега пуштао мале дрвене чамчиће. Присјетио сам се и сељана који су поред наше куће пролазили са косама, вилама и грабуљама на раменима и оног већ описаног разговора са оцем. Потом сам мало прошетао родним селом. Мада су многи из њега попут мене отишли, још увијек није било празно. Напротив, биле су и многе лијепе обновљене куће, а земља на сву срећу још увијек није зарасла у коров. Примјетио сам и неку, за моје село неуобичајну ужурбаност. Срео сам чика Обрена, свог некадашњег комшију који је тек неколико година млађи од мог покојног оца, и упитах га шта се то данас у селу дешава, а још увијек витални и крепки старина са нескривеним поносом у гласу одговори ми: „Данас, сине мој, полажемо цијеви за нови сеоски водовод. Паре смо сакупили сами, нико нам ништа није дао, а и радимо сами. Довели смо само једног инжињера из вароши да нагледа да се посао уради како ваља. Да смо чекали на друге, никада вода не би дошла у село као да смо на крају свијета. Овако кад радимо заједно и плаћамо заједно, биће нам свима боље и овако смо још док си ти био дијете у село довели струју. Увијек је ово село дисало једном душом. Зато смо и опстали и преживјели све јаде и кијамете који су нас снашли, ратове, поплаве и суше, људску глупост и божије казне, само заједно опстајемо, а када би свака кућа увијек била сама за себе, село би давно пропало као што су пропала и нека друга села и сада им се не зна ни за траг.“

Помислих тада како само паметно и мудро збори старина Обрен, некадашњи пријатељ мог покојног оца. Да није било у нашем народу овако мудрих старина који су ширили кроз вијекове доказане народне мудрости, ни наш народ не би преживио све голготе кроз које је прошао и вјероватно би нестао попут многих других народа, а пуна је историја таквих примјера. Тада осјетих понос што је мојим драгим сељанима јасно оно што није многим ученим људима, са много школе, који су огрезли у саможивост, самодовољност, егоизам и егоцентричност.

Враћао сам се из родног краја и док је аутомобил који је возио мој пријатељ преко Равне Романије пролазио поред чаробно лијепих и витких јела и високих борова који као да пркосе свим олујама и громовима који су их у бројним невременима пржили али им ништа не могоше, у себи сам шапатом неколико пута поновио: „Сами можемо мало, а заједно можемо урадити много више.“

Колико је била само у праву и непоновљива Хелен Келер.

Момир Ашоња

 

ЗАЈЕДНО СМО ЈАЧИ

Нећу рећи како се зовем јер име није ни битно. Важно је оно што желим рећи овом причом.

Прије рата била сам физички и психички здрава и јака млада дјевојка, са жељама и сновима као свака млада дјевојка тих година. Вољела сам умјетност и жељела сам да се бавим тиме. Моје младалачко срце у свему је видјело умјетничку црту и драж, а моје руке су саме стварале разне мале креације. Осим тога привлачило ме је и право јер сам жељела помагати људима којима је помоћ била потребна. А једног дана када пронађем сродну душу да оснујем свој дом и породицу.

Но, након рата живот ми се окренуо наопачке. Десило се оно чега сам се највише бојала и чега се мислим боји сваки нормалан човјек. Оперисала сам оба ока због катаракте и диоптрије која се нагло из непознатих разлога повећавала и пријетила да ослијепим. Ипак, операције на моју велику жалост нису успјеле онако како сам се надала и очекивала. На једно око навукла се нека мембрана коју је било ризично поново оперисати јер бих могла, не дај боже, потпуно ослијепити. Нисам имала избора до да се крећем и живим са једним оком које такође није било у реду, или да једноставно ризикујем и то мало вида које је остало. Била сам срећна због тога што нисам потпуно ослијепила, али и јако тужна јер сам знала да са таквим видом тешко ћу моћи сама живјети, сама се кретати и радити ради своје егзистенције. А још теже бавити се стварима које одувијек волим јер су оне дио мог бића.

Одрицање снова за мене је било одрицање моје личности, мог бића које није тражило ништа немогуће и недостижно, већ само срећу и љубав коју сваки добар човјек заслужује… Нисам тражила богатство за којом већина људи жуди, већ само нормалан живот који бих сама себи надам се створила. А да ствар буде још гора убрзо су се почели јављати и симптоми неке притајене болести која до тада није ни постојала.

Морала сам да се борим јер сам вјеровала да ћу снагом воље и упорношћу побиједити болест и да ћу колико-толико моћи имати нормалан живот. Најтеже ми је било прихватити чињеницу да ћу можда цијелог живота овисити о другоме, физички и материјално, као и већина слабовидних и слијепих лица. Иако ми је мајка пружала подршку у неким стварима, иако ми је сестра куповала одјећу и повремено ми дала који динар, ипак у души сам била сама, са својим болом и тугом.

Лако је рећи другоме да се мора помирити са својом судбином и несрећом, али је најтеже то сам урадити! Поготово што је дошло вријеме када људи све више постају опсјед-нути собом и својим проблемима, заборављајући да се то може и њима једног дана десити. Најтужније је било сазнање да су такве особе често доживљавале непријатности и злостављање од оних који виде! Знала сам, јер ми је срце то говорило, да ћу морати да урадим нешто и по том питању.

Чим сам чула да постоје савези слијепих и слабовидих лица, у многим мјестима, одлучила сам да постанем члан једног таквог савеза. Са великим узбуђењем и изненађењем сам се појавила на свом првом састанку слијепих и слабовидих лица. Била сам изненађена видјевши срећу и радост на многим лицима тих несрећних људи. Сви су жељели да ме упознају као нову чланицу и да ми пруже руку пријатељства. Свидјело ми се то што су тиме показивали себе онакве какви јесу, без обзира на материјални статус који показују особе које виде. Врло брзо схватила сам да им припадам јер дијелимо исту муку, тј. исту судбину. Схватила сам да нисам сама и да бар имам неког за разговор и дружење. Схватила сам да ми они могу помоћи да будем оно што јесам, тј. сада већ млада жена која не жели да се преда, већ да живи и дише пуним плућима.

Они су ми давали снагу и наду да се борим за мало среће под плавим небом, снагу да отјерам тугу и бол, да отјерам сиве облаке који су се надвили над мојим животом и будем опет срећна. А можда једног дана се појави и неко ко ће ме вољети онакву каква јесам, без предрасуда о сљепилу јер и слијепи људи могу истински да воле. Могу само да кажем: „Хвала, јер заједмо само јачи!“.

Сања Божић