За потребе едиције“Један писац, једна књига“ Мирко Вуковић начинио је избор уз свог богатог опуса, назвавши симболично књигу „Музичка виљушка“ јер се звучном виљушком уштимава музички инструмент. Музички инструмент у овом би случају било његово цјелокупно дјело, па је звучна књига обухватила рефлексивну и религиозну, затим љубавну поезију, пјесме о Косову и пјесме за дјецу и младе, што су и четири тематске цјелине на које је књига подијељена.

Мирко Вуковић један је од неколицине аутора који својим извођењем додаје нову димензију написаним пјесмама, па је право слушати ову
књигу. 

Трајање: 3 сата и 7 минута

Мирко Вуковић је рођен 1972. године у Беранама (Црна Гора). Основну и средњу школу завршио у Новом Пазару, а  Филолошки факултет (српски језик и књижевност) у Приштини. Студирао и историју умјетности у Приштини и ликовну академију у Бањој Луци. Бави се књижевношћу, есејистиком, књижевном критиком и публицистиком, као и ликовном умјетношћу. Објавио је дванаест књига поезије, двије књиге пјесама за дјецу и младе, књигу новинских колумни, књиге полемичке прозе, приредио антологију поезије за дјецу српских пјесника у Босни и Херцеговини. Добитник је више значајних награда и признања у области литературе. Живи и ради као професор српског језика у Челинцу.

 У наставку прочитајте осврт Борке Тадић на „Музичку виљушку“:

Ехо „Музичке виљушке“

Читајући, у ствари слушајући пјесме Мирка Вуковића, без магије и хипнозе изашла сам из стварности и закорачила у тмину филозофских спознаја, гдје сам окружена ликовима великана осликаних стиховима, тражила пут, излаз и саму себе.

Циклус религиозне и рефлексивне поезије открио ми је спокојство, али немир. Тмину, али и свјетлост. Тугу, али и радост постојања.

Спотицала сам се о мудрости, грабила их као зрело воће, трпала у њедра, па ипак, сигурно бих се утопила у тим снажним стиховима да ме није дохватио вртлог љубавне поезије и попут бистре планинске ријеке понио са собом.

Шумила је као љетна киша и блистала као сунце послије ње, а између њих дуга, раскошна и лијепа као љубав.

Онда сам једној Драгани и пјеснику, којем је она толико драга, пожељела срећу.

Након љубавне разиграности, запутила сам се у пјесме о Косову. Брала сам божуре по Косову, слушала приче о Косову, патила патње косовске. У протеклим вијековима тражила сам садашњост, а у садашњости пронашла прошлост, страхујући да ће Косово остати само у нашим пјесмама и сјећањима.

Није само Косово наше страдање. Нас могу спасити надање, слога и вјера у човјека и у Бога.

Тешко бих се извукла из косовске поетике да се наједном нисам подмладила под старе дане уз пјесме за дјецу и младе.

Дивно сам се забављала са жапцима, мишевима, птицама и другим животињама, а онда се вратила младост.

Знам и ја за Дилана, „Квин“ и друге, а тек „Чорба“. „Извините молим питао сам ја, колко кошта кад унутра плачем“. Понекад ни за плач није лако наћи мјесто.

Шта још рећи о свестраном умјетнику Мирку Вуковићу?

Веома ми се допао његов начин писања. Није то поетска проза, али ни класична метричка рима. То је лепршави плес, који је заплесала моја подмлађена душа.

Хвала му што је своје пјесме и свој глас поклонио онима који ушима и прстима читају књиге, очима гледају мрак, а душом живе живот.

Можда сам рекла превише, а можда и премало. Ипак, мислим да ћу највише рећи једном мојом пјесмом, коју сам написала инспирисана стиховима Мирка Вуковића.

Жар

Заборавила сам како се пјесма ствара,

Алако ми се у душу дода мало жара,

У њој ће опет ватра да плане,

И ја ћу срећније живјети дане,

Па ћу још једном имати моћ,

Да ноћ отјерам у ноћ.

Мирку и Драгани Вуковић

Бањалука,
27. 10. 2014.                                                                                           
Борка Тадић