Овогодишња тема литерарног конкурса Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске – реченица најпознатијег измишљеног детектива Херкула Поароа „Истина је, ма колико ружна била, увијек необична и лијепа онима који за њом трагајуˮ дотакла вас је, судећи по радовима, као никад прије. Резултат ваше инспирације било је и више од двадесет одличних радова у ширем избору за награду, што је члановима жирија истовремено био најљепши и најизазовнији задатак.
Тема истине, али и криминалистички жанр, као и литерарне ципеле велике Агате Кристи, којој смо жељели да укажемо част овим конкурсом, показао се као добитна комбинација. На адресу библиотеке пристигло је 111 радова, већином прича, али нашло се ту и одличних пјесама.
Жири у саставу: др Александра Савић, предсједница Удружења лектора Републике Српске, уједно и предсједница жирија, те Бојана Милошевић, библиотекар савјетник (Народна и универзитетска библиотека Републике Српске) и Драгана Божић, библиотекар савјетник (Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица РС) – пажљиво је ишчитао све пристигле радове и, по пропозицијама конкурса, одабрао три најбоља.
С обзиром на број радова, али прије свега на њихов квалитет, одлучили смо се, на приједлог чланица жирија, да у наредном периоду објавимо зборник изабраних радова са конкурса. Вјерујемо да су ваше приче заслужиле да остану забиљежене и пронађу свој пут до читалаца. Такође, радујемо се што је некима од вас ово први пут да објављујете своје радове, па се надамо да ће вам конкурс Библиотеке бити довољан подстрек да наставите писати.
У наставку слиједе образложења жирија и награђени радови.
Треће мјесто освојила је прича „Убиство или истинаˮ, потписана под шифром Вишњић 04, иза које се крије Горан Васић из Прњавора.
Прича, писана у форми исповијести, преиспитује класично поимање истине и правде. Наратор нас води у 1992. годину и војничке дане на првој борбеној линији. Упркос рату, живот је ухватио свој ритам и људи су се прилагодили па све изгледа готово нормално –природни циклуси, пољски радови, брање јабука прекинуто хицима, доколица на стражи, разговори и дружење. Наратор, и сам из околних крајева, препознаје познато лице из дјетињства – очевог пријатеља Драгу, чија га је необична судбина одувијек фасцинирала. Наиме, Драго је одробијао убиство за које наводно није крив. На младићеву молбу, Драго му прича како се све одвијало. Младић, иако већ са искуством рата и војевања иза себе, први пут се сусреће са комплексношћу живота и амбивалентношћу истине и тешко му је да прихвати да истина није увијек једноставан и очигледан, исправан избор. Понекад је веће јунаштво и храброст прећутати истину и заштитити друге. Годинама касније прича добија епилог кроз судбину потомака актера догађаја. Наратор, сада већ у озбиљним годинама и прекаљен животом, другачије гледа на све, схвата тајанствене путеве судбине. „Цијели живот је борба… ми не управљамо својом судбином, животом или истиномˮ.
У напомени на крају приче сазнајемо да је описан догађај истинит.
Друго мјесто освојила је прича „Случај: Обалскаˮ, коју је под шифром Пантократор написао Невен Миљатовић из Новог Града.
„Случај: Обалскаˮ припада миљеу типичних детективских прича у стилу Агате Кристи, својеврстан омаж овом жанру, али смјештен у локални амбијент, ни мање ни више него Бањалуке. Ово је вјешто изведено и прича дјелује вјеродостојно и реалистично. Ту су једна библиотека на обали Врбаса, слијепа дјевојка, аудио-књиге, отров и убиства – сви елементи потребни за узбудљиву и напету причу. Сви конци радње спретно су увезани и расплет и мотив органски проистичу из приче. Аутор се поиграва с читаоцем, како то већ бива код оваквих сторија, откривајући му постепено, кроз градацију и логичко закључивање, коцкицу по коцкицу загонетке. Крај нас оставља у чуду, али наше читалачко осјећање правде бива задовољено. Свијет је као што и треба да буде, на свом мјесту, истина побјеђује.
Забавна, врцкаста, интелигентна прича, прави представник жанра.
Прво мјесто припало је причи „На плажиˮ, иза које се под шифром Ода мањем злу крије Берислав Благојевић из Бањалуке.
Прича „На плажиˮ бави се недокучивошћу и коначном неспознатљивошћу истине. Колико ми уопште можемо спознати истину других бића, па чак и своју? Најважније истине често нам пролазе испод радара и откривамо их много касније, ако их и распознамо. Застрашујућа је истина, како примјећује аутор, „да се о нама и нашим животима одлучује свакодневно без нашег присустваˮ.
Аутор присуствује породичној сцени на плажи, која га враћа у властито дјетињство и покреће вртлог заборављене емоције. Свијет из дјечје визуре и свијет одраслих често немају ништа заједничко. Свако живи своју истину. Да ли је истина оно што дјечак сада доживљава или оно чега ће се једног дана, попут наратора, сјећати кад помисли на тај тренутак? Апсолутна истина не постоји, она је у збиру свих појединачних истина које чине сам живот.
Прича је вишеслојна, психолошки и филозофски обојена, наводи на размишљање о природи истине и живота уопште.
У причу је као занимљив детаљ вјешто уплетена и поменута е-библиотека звучних књига Специјалне библиотеке.
ПРВО МЈЕСТО
НА ПЛАЖИ
– Знаш ти добро због чега – рече жена гледајући негдје у даљину.
То је било прво што сам чуо кад сам недалеко од ње и њеног супруга раширио пешкир и заузео комадић хлада на плажи. И можда би ме ове ријечи асоцирале на неке бенихиловске мизогине вицеве да их није изговорила тако хладно и равнодушно. Попут благајнице која говори Добар дан тристоти пут у току смјене, или цариника који запиткује Имате ли шта за пријавити јубиларни хиљадити пут у дану. Нема никакве сумње да је идентичну реченицу небројено много пута превалила преко уста. И тај поглед жене који сам пресрео пуким случајем док сам од шишарки и иглица чистио мјесто гдје ћу поставити ствари за плажу… Није у њему било ни љутње, ни жала, чак ни туге. Чинило ми се да се из тог погледа могао ишчитати једино умор. Дубок и мрачан умор који је, а то сам примијетио тек нешто касније, рефлектовао црнину на очи жене и кожу испод доњих капака.
– Развод? Па шта смо ког ђавола онда долазили овамо? – мушки глас прекиде монотоно и умирујуће шуморење таласа.
– Хтјела сам још једном да покушамо…
– Али си се предомислила, је ли?
– Очигледно немаш намјеру да се промијениш, тако да је све узалуд.
Мушкарац је сједио заваљен у столици на расклапање и једва примјетно у маљавој шаци стезао орошену конзерву пива. Није гледао у жену, није гледао ни у друге жене док су, кикоћући се, цикцакасто пролазиле између лежаљки, сунцобрана и пешкира. Поглед му је нервозно и убрзано лутао, као код неког ко се ненадано нашао у клопци и грозничаво тражи излаз.
– Није узалуд, госпођо! Није узалуд и није џаба, јер ово кошта! Шта ти мислиш, да паре с неба падају?
Почео сам да се осврћем, што због непријатности, што због покушаја да уочим какво друго мјесто у хладу. Нисам желио да прислушкујем, да присуствујем свађи, али нисам имао куда. Невелика плажа била је крцата разголићеним тијелима, а природни хлад био је најдрагоцјенији. Присуство нелагодним причама, лошој енергији и још горој музици, чини се да је цијена која се мора платити за парче хладовине. И таман кад сам у ухо ставио слушалицу с намјером да се искључим из препирке коју нисам тражио, али нисам могао ни да избјегнем, зачуло се:
– Мама! Тата! Погледајте шта сам изронио!
Дјечак који је дотрчао преко врелог пијеска у рукама је држао ронилачку маску. Као дах свјежег вјетра испунио је простор између родитеља и супружници се, на тренутак, погледаше и нагнуше према њему.
– Браво, сине – рече отац, али некако млитаво, без стварног усхићења или поноса.
– А шта ти је то, пиле мамино? – упитала је мајка.
– Чуди ме да не препознајеш медузу – пецну муж.
– Видиш како тата зна – раздрагано потврди малишан.
– Да, то зна… – промрси она и додаде – Ајде сад, врати је у море и пази да те не опече!
– Важи, али прво ме уфоткај да могу да се похвалим другарима – још увијек задихано узврати дјечак и заузе позу истурајући у први план трофеј у масци који се, онако прозиран и пихтијаст, највјероватније неће ни видјети на фотографији.
И тек тако, присјетих се ријетких слика које памтим с посљедњег љетовања на које сам ишао са оба родитеља. Камп-кућица и мајка за решоом у једнодјелном плавом костиму. Отац игра шах с неким познаницима. Одрасли пију гемишт и пеку роштиљ. Дјеца играју белу или рауб или походе терен за мини-голф. Наизмјенично купање у мору и купање у зноју. Скакање са пристаништа, црвена, болна кожа. Со у очима. Прве изроњене шкољке. Окрњене и ни по чему лијепе, одисале су морем и безбрижношћу мјесецима касније. У мјесецима кад су се животи чланова наше породице истовремено и расплитали и заплитали, распадали и поново склапали.
– Шта ћемо с њим? – промукли глас мушкарца прекину моје путовање у прошлост.
– Како шта? Какво ти је то питање? Па ти ниси у стању о себи да бринеш! – узврати жена.
– Тако, значи?! А ко те издржава? И тебе и малог? – мушкарац се наједном нарогуши.
– Издржаваш ти и ону… – жена изненада престаде да говори, придиже се, развуче киселкаст осмијех и поче да маше.
Полако сам се окренуо и видио дјечака како маше, затим одлаже неке каменчиће на обалу, па опет маше, овај пут објема рукама. Потом навлачи маску преко лица и баца се у море. Посматрајући га, поново сам угледао себе. Био сам његових година, имао сам исту смеђкасту косу помало изблиједјелу од сунца, идентичне љубопитљиве очи и, вјерујем, исти дјетињи осмијех, широк као видик на морској обали. Да, био сам управо његових година кад су ми рекли. Кад сам почео да се повлачим у себе, самоћу и у непрегледне и предивне свјетове књига и музике.
– Крофне и кувани кукуруз! Ајмо народе! Крофне и кувани кукуруз! – пренуло ме из невеселог присјећања.
– Мамаааа! Могу ли добити крофну? – викао је дјечак из плићака.
– Ево тата ће ти купити! – дрекну мушкарац и важно скочи и лати се новчаника.
– Који си ти манипулатор – једва чујно узврати жена.
– А ти си ми баш светица – добаци брзо да га не чује дјечак који је већ велеслаломски јурио ка њима заобилазећи душеке, кантице за игру у пијеску и други плажни мобилијар.
Продавац је и мене значајно погледао, уз упитно а ти, људино?, али само сам одмахнуо руком. Спопала ме нека чудна мучнина. Био сам сигуран да није од нечега што сам појео или попио, а ни од врућине. Јасно, мучнину су изазвали призори којима сам невољко свједочио, као и сјећања која су надирала у ројевима. Тад сам коначно одлучио да више не учествујем у овој породичној драми и ставио сам другу слушалицу у ухо. Узео сам телефон, отворио е-библиотеку звучних књига које нуди Библиотека за слијепа и слабовида лица и започео потрагу за било каквим штивом које би утишало околне гласове и одагнало мисли о прошлости. Високоумјетничка, такозвана тешка литература, није долазила у обзир. Неки кримић би можда био добро рјешење, а доступно је свашта – од Агате Кристи до Тонија Парсонса. Да, нека мистерија би одговарала, нека потрага за одговорима, за истином. Одабравши фајл, затворио сам очи и пустио нараторов глас да уплови у мој ум. Попио сам пар гутљаја воде, задовољно мљацнуо и легао на леђа. Обузимала ме специфична радост, она која долази из познатог и предвидљивог, која проистиче из извјесности, а ја сам знао да ће догађаји у аудио-мистерији сигурно бити разоткривени и да ће истина сасвим извјесно бити позната.
Али, књиге су једно, а живот друго. У животу тајне често остају неријешене, а истине замагљене, затурене, заборављене. И данас, кад је позна јесен замијенила љето, сјетио сам се догађаја са плаже и питам се шта ли је са дјечаком и његовим родитељима. Да ли је сазнао за судбински родитељски разговор? Да ли може да наслути застрашујућу истину – да се о нама и нашим животима одлучује свакодневно без нашег присуства?
Берислав Благојевић
ДРУГО МЈЕСТО
СЛУЧАЈ: ОБАЛСКА
Стара библиотека на обали Врбаса предуго је мирисала на стару хартију, прашину и голи заборав. Била је то она врста тишине у којој се и шапат чује као чобански лелек, а сваки корак звучи као увреда за књиге које мртвачки дријемају на полицама. Људи су је ријетко посјећивали, до оног часа кад је на инстаграм-налогу Књиголовке објављено: овог викенда свратите у Обалску.
Професорица српског језика у Пољопривредној школи, Даница Рајковић, испоставиће се, била је прва жртва. Пронашли су је у читаоници, с отвореном књигом у наручју, а тик на усни био јој је чудан зелени сјај, као да ју је обасјала смарагдна свјетлост. Доктор је само слегао раменима: „Готово непредвиђена околност, токсиколошки.“
Неколико дана касније, Јела, вриједна чистачица запослена још у доба КПЈ, која је више од тридесет година скидала прашину са истих и никад отворених књига, срушила се док је брисала полицу с натписом „НЕ ДИРАЈ“. Убрзо затим, један ученик из гимназије завршио је у болници, након што је позајмио зелену књигу из истог реда. Сви су имали исте симптоме: грчеве, бол у стомаку, кожу која је добијала необичне лезије.
Тек када је неке од симптома пројавила и кћерка помоћника министра просвјете намјерена да се слика с књигама у Обалској и тагује #књиголовка, град се пробудио као кошница. Вијест се преносила порталима. Министар је лично послао инспектора Матића, човјека познатог по томе што није волио ни људе ни књиге.
Матић је ушао у библиотеку са маском преко лица, огледајући полице као непријатељску војску. На столу је било неколико зелених књига – романи без каталошких бројева, без печата библиотеке, са корицама које су блистале под свјетлом. На једној од њих крупним словима писало је: „НЕ ДИРАЈ“.
„Како то да ове књиге немају ознаку?“
„Неке донације данима остају нетакнуте јер са два библиотекара ништа не може да се стигне, ја сам у осмом мјесецу трудноће, само чекам да одем одавде… на моје мјесто ће доћи неко подобан, али дао бог да се никад и не вратим…А колегиница Јана је на боловању, има већ пет година! Мада, то НЕ ДИРАЈ је сигурно написала Јела пошто је тек била пребрисала полице…“
„И, шта мислите, колико је људи управо због тога дотакло баш ове?“
„Свако ко је дошао, њих пет-шест… Људи не могу одољети забрани,“ одговорила је. „Мислили да су магичне! Људи, марва.“
Док је инспектор разговарао с њом, у читаоници је сједила дјевојка са слушалицама у ушима. Њене очи нису пратиле странице, али лице јој је било мирно и усредсређено.
„А ко је она маћа?“ упита Матић.
„Нора. Слијепа је од дјетињства. Долази сваки дан. Њој не значи ни ваша истрага, ни тровање… Код нас је мало књига на Брајевом писму, колико дајемо за културу добро је и то… па она зато слуша само аудио-књиге, код куће има само баку, мајка се преудала а отац се отровао сирћетом након тога…“, шапнула је библиотекарка.
Инспектор је потом пришао Нори.
„Знате ли ви, дјевојчице, нешто о овим књигама?“
„Само да сви причају о њима, и да је страшна бука, а ја буку посебно осјетим. Господ једно чуло одузме, да би на другом додао, ја чујем и лишће док вене. Те књиге никад нисам ни видјела, нити ћу. Зелено је само ријеч. Зелено је као лишће. А и лишће је ријеч. Кажете ли да су опасне те књиге?“
„Изгледа да јесу.“
„Онда сам, изгледа, једина која чита без икакве шансе за смрт“, рекла је и лагано подигла слушалице. „А ипак, сви мисле да ја ништа не видим.“
Форензичари су убрзо потврдили шпекулације, да су корице премазане старом бојом на бази арсена, познатог као париско зелено. Тај пигмент, некад популаран у викторијанским тапетама и тканинама, могао је да убије човјека само додиром корица, а потом језика. Али, нико није знао одакле некоме у двадесет првом вијеку такав отров, јер се дате књиге чувају заштићене у стаклима и коморама.
Матић је наставио потрагу. Након неколико дана, сазнао је да је библиотека недавно примила донацију – десетине старих књига, без пропратних папира. Донирао их је локални фармацеут, мр Јелић, власник апотеке „Здравка“.
Фармацеут је човјек педантан, познат по томе што није пројавио емоције ни на сахрани ни на свадби. Приликом испитивања, рекао је како жели да „помогне култури“, те да је из своје приватне збирке поклонио неке старе романе.
„Али зашто су све имале зелене корице?“ упитао је Матић.
„Моја омиљена боја, и остале су такве, имам их десетине у стану, дођите па испитајте“ одговорио је мирно.
Матић није вјеровао у случајности. Када је сутрадан ушао у Јелићеву апотеку и видио зидове украшене сликама његове кћерке – која је, како се испоставило, прошле године учествовала на једном литерарном конкурсу – слика је почела да се саставља.
Кћерка мр Јелића невиђени је таленат. Кћерка мр Јелића написала је причу „Болница у снијегу“ и очекивала награду. Није је добила. Прво мјесто освојила је ученица коју је менторисала професорица Даница Рајчевић, прва жртва „зелених корица“.
Када је Матић споменуо тај догађај, фармацеут је спустио поглед и додао како се гнуша на те помисли.
„Дјеца морају учити да је свијет неправедан,“ рекао је, руке му нису дрхтале. „Али, понекад, коректив није смрт.“
Матић је наредних дана наставио истрагу. Фармацеут је био савршен злочинац: хладан, педантан, образован.
Међутим, једне вечери, док је прегледао записнике, уочио је како је једна ствар остала необјашњена – како је Нора знала да су књиге зелене ако их, како каже, „никад није видјела“. Није било ниједног новинског текста на Брајевом писму, нико јој није могао то рећи, а ипак је она одмах употребила ту ријеч. […] Ноћни поход у библиотеку завршио се успјешно…
Наредног дана Нора сједила на свом мјесту, слушалице у ушима, лице мирно.
„Нора,“ рекао је тихо, „ја сам читао твоје приче.“
„Моје?“
„Да. У фиоци Јелине оставштине нашао сам неколико листова на Брајевом писму. Потписане су твојим именом. Једна се зове Зелене корице.“
Дјевојка се није помјерала.
„То је била само вјежба.“
„У тој вјежби, описујеш боју као нешто што ‘пече под прстима и свијетли у тами’. То је датирано прије првог тровања.“
Матић је из џепа извадио мали аудио-уређај.
„Слушао сам и твоје снимке. Ти не слушаш аудио-књиге. Ти их снимаш.“
Ћутање је постало густо као прашина.
„Неко мора да чита наглас, зар не?“ прошапутала је Нора. „Ја им причам шта је у књигама, а они вјерују. Сви. Ја сам жељела да чују оно што осјећам. А отац је донирао те књиге зелених корица, потпуно чисте. Остало сам ја учинила.“
„Како?“
„Имам пријатељицу у лабораторији. Старе пигменте сам тражила за свој рад из историје боја. Нико није знао да је то арсен. Или нису хтјели знати. Знате, инспекторе, ја сам сасвим слијепа… зелено је боја живота. Али и труљења. Напосљетку: само ријеч.“
Она се насмијала – лагано, скоро њежно, као да изговара поему.
„Сви су мислили да ја ништа не видим. А ја сам једина видјела све. Инспекторе, обећајте ми да неће бити буке…“
Када су је изводили, у руци је држала слушалице. Из њих је тихо и равномјерно одјекивао запис сопственог гласа, монотон и хипнотичан:
„Не дирај… не дирај… не дирај…“
Матић је стајао на прагу библиотеке и посљедњи пут гледао зелене корице под запечаћеним стаклом. У свјетлу заласка изгледале су готово лијепо. Информатички сектор Управе за криминал угасио је налог Књиголовке, који је водила једна слијепа дјевојка.
„Зелено“, прошапута Матић, „боја истине, Врбаса… Зелено, зар тек ријеч?“
Невен Миљатовић
ТРЕЋЕ МЈЕСТО
УБИСТВО ИЛИ ИСТИНА
Половином, сада већ те давне ’92, вратио сам се из Србије и прикључио својој јединици. Наше село Смртићи имало је своју чету. Рат у Босни и Хрватској већ је био почео и увелико харао на тим просторима. Путеви су били затворени. Стигао сам авионом до Бањалуке, а онда се некако стопом пребацио кући.
Послије неколико дана прикључио сам се својој чети. Били смо стационирани између Мотајице и Саве, у српским селима Пјеваловац, Трстенци и Корови. У марту смо ту поставили неку ратну линију између наших и њихових села, да бисмо заштитили свој народ.
Како је већ било љето, почели су и љетни послови: убирање плодова, жетва пшенице, косидба и ко зна шта све друго. Љепота за погледати. Али примат је ипак преузео рат. Народ се њему морао увелико окренути.
Припао сам трећем воду ове чете и били смо стационирани у кући Милана Драгосављевића. Мада смо имали ископан велики ров, ипак смо спавали у великој кући, по собама. Кућа је била добро заштићена шумом, па нисмо толико бринули.
Послије пар дана већ сам се зближио са људима. Уистину није било проблема – све су то били људи из мог или околних села. Али оно о чему уистину почињем ову причу десило се неколико дана касније. Пажњу ми је скренуо један човјек који је био убачен у наш вод, али није био из нашег села, већ из домицилног дијела становништва. Звао се Драго.
Он мене није препознао, а није ни могао, али мени је био однекуд познат. Послије одређеног времена сјетио сам се. Прије неких десетак година, кад сам био дјечак од око 12 година, сјећам се да отац рече: „Доћи ће неки озбиљни људи да погледају трактор, не морате ви бити ту, дјецо.“
Мене је то заинтригирало – или како наши људи кажу, није ми ђаво дао мира – па сам се привукао уз кијер са доње стране куће и ослушкивао њихов разговор. Уистину, била је то прича о куповини и продаји трактора који се звао Зетор. Отац се тада бавио тракторима и радио по шумама.
Све то мени не би било интересантно да у том моменту не чух питање: „Чекај, Драго, ти си одробијао оног човјека, је л’? Што си наводно убио?“
„Да, да, Миленко, одробијао сам. Прошло је то.“
У том моменту мајка изађе из куће и узвикну: „Шта радиш ту?“
„Ма… ништа… отишла ми је лопта под кијер…“ замуцао сам. Она прође, а ја наставих да ослушкујем. Нисам могао да повежем остатак разговора, али ми је тај лик остао у сјећању, мени као дјечаку доста дуго.
И сад, ових дана, повезах тог човјека с тим временом. Како су били топли љетни дани, дружили смо се вани када нисмо били на првој борбеној линији, па смо причали о свему. А ја сам га најрадије пратио са стране.
Примијетио сам златни сат на њему и малу потковицу закопчану за сат. Када се понекад насмије, примијетих и један златни зуб. „Да“, рекао сам себи, „то је тај човјек.“
Рат се ширио цијелом Босном. Сваког дана одјекивали су топовски и тенковски удари и на нашем ратишту. Меци са свих страна. Често смо знали и да запустимо. Ми рат нисмо схватали толико озбиљно јер смо били млади.
Али већ како смо кренули кроз шуму, преко ливаде, крај куће Стојана и Бошка, гдје је била борбена линија, већ бих се уозбиљио. Први пут сам се уозбиљио оног дана када сам отишао код Бошка да наберем брескве – или кајсије, не сјећам се сад.
„Иди, дијете, иди, али знај да је опасно“, рече ми дјед Бошко.
Отишао сам, набрао неколико и ставио их у џепове од хлача. У том моменту зафијукали су меци. Потрчао сам ка каналу са горње стране пута и убацио се унутра. „Ух“, рекох, „ово је стварно рат.“
Полако сам се између кућа и зграда извлачио из тог дијела ратне зоне и провукао се назад. Није било потребе да пуцам, али издалека сам био примијећен и очигледно да су њихови меци били упућени ка мени. Од тог дана почео сам и ја мало озбиљније да схватам шта је рат.
Наредних дана смјењивале су се страже и смјене у првој зони. Обично сам био у смјени са момцима из села које сам већ одраније познавао. Али како ми је тај човјек скренуо пажњу, потрудио сам се да у распореду смјена направим да један дан будем и са њим. И успио сам.
Отишао сам на ров број 2, испод куће Стојана Татомира. Доле низ косину био је добар поглед према њиховој линији, тако да смо могли да пратимо стање и без двогледа. Птице су цвркутале, био је предиван пејзаж.
Сјели смо. Устао сам да обиђем терен, осмотрио линију – све је било мирно. Понеки метак, да ли усмјерен или залутао, али поприлично мирно. Вратио сам се и сјео поред Драге.
А онда, можда на обострано изненађење, упитах га:
„А бога ти, Драго, јеси л’ ти одлежао оног Гибаницу што си наводно убио?“
У том моменту ме погледао оштрим очима. Ја сам мало устукнуо и покушао да пренесем поглед према линији, да скренем пажњу, али он није скидао поглед са мене.
„Откуд ти то знаш?“
„А не знам све“, одговорио сам, „нешто од тога знам. Чуо сам кад си разговарао са оцем о томе…“
„Чији си ти?“ упита.
„Ја сам син брке Миленка, с ким си пазаривао трактор.“
„Ах, ти си Миленков“, закључио је. „Чуо си наш разговор, али ниси чуо све. А хтио би?“
„Волио бих да знам“, рекох, „занима ме.“
Повечерје се спуштало на село, сунце је полако залазило. Понеки шум долазио је из шуме, али нисмо обраћали пуно пажње јер је то била шума на нашој страни. Свакако, и даље смо држали оружје у приправности.
„Е па кад те занима, а видим да те занима, рећи ћу ти. Мада ријетко о томе причам.“
„Ако можеш, крени издаље. Занима ме то мало опширније – како се десило“, рекох му.
„Добро, добро“, рече он, и даље ме гледајући озбиљно. Десном руком прочешља косу, као да размишља одакле да крене, па напокон одлучи.
„Те вечери била је свадба тамо у Буљцима… Чуо си ваљда за њих? То су они Илићи.“
„Да, да, чуо сам“, рекох. „Стриц ми се одатле оженио, а и други стриц ми је живио ту близу.“
„Милан – познајем твог стрица“, рече Драго.
„Мој колега је наишао то вече крај мене и рече ми да идемо. Свадбе, пирови, опроштајне биле једини провод у том времену – седамдесетих. Па смо радо одлазили. Ја сам се двоумио да ли да идем јер нисам био здравствено добро, али пријатељ Марко ме на крају убиједио.
Тај Марко је волио пјесму исто као и ја, а знао је и да свира шаргију. Најзад сам пристао да кренем. Већ је био мрак кад смо стигли код куће гдје се одржавала свадба. И ето, тако се хтјело да у тој маси примијетим тог човјека. Звао се Остоја. Примијетио је и он мене и кренуо ка мени.
‘Гдје си, Драго?’ рече ми.
Поздравио сам и ја њега.
‘Можемо ли да поразговарамо насамо?’ упита ме.
Гледао сам га дуго и одлучио да пођем. Одлучио сам то јер смо имали неких нерашчишћених рачуна из младости. Ма, у ствари, то се односило на жене – није то ништа битно. Он је већ био, примијетио сам, под мањом дозом алкохола. Послије те расправе и благог погуривања, почели смо да се тучемо. Пали смо у канал и превртали се.
Дошли су неки људи. ‘Туку се!’ рекли су. Чуо сам и глас Марка у тој маси. А одједном – Остојин болан крик. Но, нисам знао шта се тачно дешава, али сам примијетио да се крв слива. Видио сам да тај човјек лагано попушта рукама. Гурнуо сам његово тијело са себе. Сав изгубљен, чујем гласове: ‘Убио је човјека!’
Побјегао сам одатле. Нисам хтио ни кући да идем, да ме полиција тамо не тражи. Отишао сам у Дервенту и преноћио код колеге. По подне сам се јавио полицији, када се већ прочуло да ме траже, и рекао да сам ја тај човјек који је учествовао у томе.
Брзо су ме смјестили у просторије за испитивање. Тог дана у полицији су кружиле само приче о нама. Имао сам осјећај да је цијела станица хтјела да ме види. Ја сам већ био обиљежен. Описао сам како је било, али су већ почели да дижу глас на мене. Хтјели су да кажем да сам га убио и да се све заврши.
У изјави сам оставио простор да свједоци дођу и кажу нешто – оно што ја нисам. Свједочили су његов брат, још један човјек и Марко, али сви су дали само потврду у извјештају: да смо се тукли. Схватио сам послије њихових изјава да је свако бранио себе. Шутио сам јер сам знао да имају породице, па их нисам кривио.
Послије неколико суђења добио сам 14 година робије.“
„Али чекај, Драго“, рекох му, „да тај нож ниси ти употријебио?“
Погледа ме и настави:
„Да, одробио сам 14 година. Нешто прије су ме пустили због доброг понашања. Послије првог брака и свега овога, касно је било да се окрећем новом животу. Нисам нигдје имао приступ у друштву.“
„Али, Драго, одробијао си човјека, је л’? Али ниси ми рекао – тај нож, чији је?“
„Ех, сад…“ рече Драго. „Рекао сам ти да о овоме ником не причам јер сам крив што сам прихватио расправу са Остојом. Ти људи су мало незгодни, а и алкохол је одрадио свој дио посла. Ту сам крив. Али…“ Погледао је у даљину, према свом селу, потом вратио поглед – камени, чврст, држао га је неколико секунди.
Ја сам имао осјећај као да грцам под тим погледом. Затим је поновио: „Али тог човјека ја нисам убио.“
У истом моменту занијемили смо обојица. Хтио сам да га нешто упитам, али ни ја нисам знао више шта.
„Па како си онда“, наставио сам, „одробијао толике године?“
„Бранио сам се шутећи. Јер неко је морао да одлежи. Ја сам био с њим ту кад се то десило, био сам у расправи. Ти људи који су прилазили нама – његов брат, Марко – имали су породице. Шутио сам и прихватио. Остало ми је само да бирам између убиства и истине.“
Послије неког времена кренули смо назад са смјене. До куће чика Милана нисмо ништа проговорили. Ноћ смо потонули свако у својим собама. Ја, у мислима, нисам могао да заспим… У другој соби сам чуо саборца Дунду како хрче. Сан није хтио на очи.
Ујутру, када сам се пробудио, отишао сам на врело испод куће, умио се и дуго о томе размишљао. Њега сам трећи дан поново срео. Погледали смо се, те ми он рече:
„Не вјерујеш ли ми, је л’?“
Видио сам да види у мени да размишљам о ономе што ми је рекао.
„Вјерујем ти“, рекох, „али…“
Отишао је.
Истински да кажем – вјеровао сам. Али сам превртао у себи да се то тако могло десити. Да ниси убио неког, а да одробијаш и упропастиш себи живот. Истина може бити сурова и недокучива, и већу важност и моћ има кад је не откријеш.
Много ствари и размишљања у мом животу та прича је окренула. Од тада сам тог човјека почео још више да поштујем. Преузевши жртву на себе, спасио је двије породице.
Сутрадан смо се поново срели и причали.
„Знаш, Драго, није да ти не вјерујем, али тешка је то прича за мене и моје године да схватим тек тако.“
„Знам, момче, знам“, рече. „Ја ово не волим да причам, али волим да има бар пар људи који знају истину. Да ми бар колико-толико буде лакше.“
„Али опет ми ниси рекао – ко га је убио?“ упитах.
„Ма, то није ни битно. Неко је морао одлежати. Ја сам крив што сам улазио у ту расправу, а ти људи што су ту били – већ су били породични. Можда је таква судбина била да се то морало сломити на мени. Сада је то све прошло. А шта од свега тога носим на себи – то је моја ствар“, рече Драго.
Послије мјесец дана на том дијелу ратишта, први пут сам био рањен. Крајем године, када сам се опоравио, отишао сам у Дервенту, у једно приградско насеље, да га посјетим. Тада је Дервента већ била ослобођена. Ту је био и чика Душан, полицајац у пензији. Било им је драго што сам их посјетио.
Брзо након тога поново сам се прикључио јединици. Наредне године поново сам тешко рањен. Послије дугог лијечења, нисам се више вратио у јединицу.
Ово сада причам јер се, неких пет година послије рата, догодило нешто што ме дубоко потресло. Сједили смо рођак Драган и ја у кафани „Мајами“ у селу Нова Вес. За столом, игром случаја, упознали смо једног младића који је поздравио Драгана, а потом и мене, и рекао презиме – Гибаница.
„Гибаница?“ рекох.
„Да“, потврди младић.
Врло брзо смо утврдили да је то син покојног Остоје Гибанице. Каква пука случајност. Након краћег разговора, упитах га:
„Знаш ли ти причу о свему томе?“ мислећи, наравно, на убиство.
„Па, онако“, рече младић. „Знам нешто о томе. Нисам се тиме желио бавити. Ја сам се тада тек родио, а касније је већ било касно да се испитује шта је права истина.“
Тако смо и завршили разговор о томе.
А онда, пар година касније, чујем да је и тај дечко погинуо у саобраћајној несрећи, бјежећи од полиције. Како је ова прича – или истина у цијелој овој причи – сурова и тешка. Као и сам живот.
Како обично волим да кажем: цијели живот је борба – да ли на радном, спортском или ратном пољу. Цијели живот је борба. Само што не знамо гдје ћемо у тој борби поклекнути.
На крају, ми ни не управљамо својом судбином, животом, нити истином.
НАПОМЕНА: Сви ликови као и догађаји из приче су направљени према истинитом догађају о коме је свједочио Драго Татомир из села Пјеваловац код Дервенте.
Горан Васић