Поводом тридесет година откако нас је напустио Владимир Булатовић ВИБ, писац и афористичар, ЈУ Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске расписала је 16. по реду књижевни конкурс.
За тему је узет ВИБ-ов афоризам „Свет се дели на људе који мисле и на људе који имају мишљење“.
Конкурс је био отворен од 1. новембра до 15. децембра текуће године, а на адресу Библиотеке пристигло је 115 радова.
Жири у саставу Јелена Радаковић (члан), Татјана Дуновић (члан) и Александра Рендић (предсједник жирија) донио је једногласну одлуку да награди радове које преносимо у оригиналу са стручним објашњењем жирија.
Треће мјесто – Пјесма без наслова која је потписана шифром ММ
Пут звијезда пружам своје руке
и у загрљај себи да их примим
у шапату лишћа глас твој чујем
љепотом твојом ја би да се дивим
Док ти вјетар њише косу плаву
сузе чежње квасе моје лице
не, не ја те не дам забораву
њежност твоја освоји ми срце
Буди као младост бесповратна
и мисао моја очарана
плаштом својим ова јесен златна
нек сакрије наша осјећања
И док славуј пјева пјесму среће
нек нам љубав гори пуним жаром
у будућност с тобом срце креће
опијено твојим топлим чаром
Већ први стихови пјесме очаравају, заводе и увлаче нас у љубавни занос и причу.
Звијезде су оне које обасјавају, којима се дивимо, које су вјечне и недостижне, а пјесник вољену изједначава са њима.
Аутор је пун чежње, жала за минулим временима, боли коју само заљубљени могу да осјете.
Чиста мисао, емоција пренесена на папир, само су неки од разлога зашто баш овај рад заслужује награду. Жири је узео у обзир и чињеницу да је ово једини рад који је написан на Брајевом писму.
Иза шифре ММ крије се Мирослав Мандић из Бањалуке.
Друго мјесто – Мисао о мојој мајци (шифра МАРА)
Замршени животни путеви приморавали су ме да доносим суд који је увек био најповољнији по мене, суд који би ми бар на тренутак смиривао савест. Увек сам о свему имао мишљење и јавно га претварао у став. Гледано са стране, чак и када се неко моје мишљење није слагало са устаљеним нормама, бранио сам га без колебања, као да је то једино што ми је још преостало. У сваком послу има оно али, што девојци срећу квари. Тако и у мом животу, постоји тема у коју се никада нисам укључивао, нити покушавао на било који начин показати да сам на нечијој страни. Та табу тема мојих, да ли исправних или изопачених ставова била је мајка. Никада о мојој мајци нисам причао јавно, иако је била несаница и туга многих мојих ноћи.
Одувек сам знао да је реч мајка, прва реч свих језика, а мени никада и ништа није значила. Никакву емоцију не осетим када чујем ту реч, нити мисли пођу према мојој мајци. Нити је волим, нити је мрзим, ни реч ни мајку. Не могу чак рећи да ми мајка недостаје. Ушао сам у године када не знам како би живио са мајком у овом тескобном стану. Можда је разлог таквом осећању разлика у годинама. Наиме старији сам од моје мајке, немало пола века. То сам јуче израчунао, на сеоском гробљу мојих предака. Биле су задушнице, па сам палио свеће драгим покојницима и на споменику, на том вечном симболу пролазности, подигнутом њој у част, прочитах годину рођења и ону другу годину, која нас све чека на једносмерној животној стази. Ког датума је рођена моја мајка, стварно не знам. Нико ми није рекао, јер то оном ко је можда знао није било важно, а сада када сам постао радознао није ми имао ко казати. А ко ће знати да ли је ико и знао, који је хороскопски знак била моја мајка. У селу нису томе придавали значај нити је ко веровао у те лудорије, доконог градског света.
Имао сам три године када је умрла моја мајка, никада нисмо, или се не сећам да смо у кући о њој причали. Јака су сећања на плачљиву стрину која ме при сваком сусрету помилује по косици и кроз сузе каже „сироче“, а ја се снуждим. Дружио сам се са децом чије су мајке биле знатно старије од њих, али ми то ништа није казивало. Просто одувек је у мом животу било овако, а у њиховом онако. Била су то два паралелна света, одређена правилима којима нисам знао ни узрок ни сврху. Док нисам разумео те релације мислио сам да се вероватно пола деце роди као они, а пола као ја. Да сам се запитао при помињању рађања и рођендана, дошао би до закључка да је и мене морала родити некаква мајка.
Какве је очи имала моја мајка не знам. На споменику осим имена и поменутих година нема других података. Недавно сам се изненадио када сам своје име прочитао при дну споменика на попису ожалошћених чланова породице. Не сећам се да сам био жалостан. Ничега се не сећам везано за њу. Ни какав је имала осмех, ни стас, ни да ли је имала плетенице или је повезивала косу. Да ли је лепо причала, да ли је волела да пева и да се дружи са комшиницама, стварно не знам. Да ли је кувала јела која данас волим ни то не знам. Срамота ме рећи да не могу да замислим лице моје мајке. Немам ништа што би ми помогло да домаштам оно што нисам видео. У поратном добу није било фотографисања као ово данас. Моја најстарија, да кажем слика потиче из трећег разреда основне школе. Учитељ у средини, а ми као некакви човеколики пилићи око њега. Рекли су ми да сам ја овај црнпурасти малишан што погнуте главе стоји поред учитеља. Данас сликају децу већ првог дана у породилишту, па сваки дан по неколико пута, док деца не саопште да нису више мала и да ће од данас сами одређивати правила. Мени је увек неко одређивао правила, казивао куда и како ићи и шта радити, а ја сам слушао, јер сам сматрао да тако треба.
Отупело време елана младости, па свему даје нови значај, те не могу веровати несигурном памћењу. Покушавао сам више из радозналости пронаћи мајчину фотографију, али је не нађох међу неколико пожутелих у ладици грубо направљеног креденца. Чуо сам од неког да је моја мајка личила на своју тетку. Ту њену тетку сељани су сматрали алапачом и свадљивом женом. Кришом сам проучавао физиономију те моје баба-тетке и није ми се допала. Била је то већ остарела жена, исцрпљена болестима, многим рађањима и тешким физичким пословима. Помислих Боже ме разуми, ако је моја мајка личила на ову жену, добро је што је нисам познавао. И то ме је наново довело у стање равнодушности. Како је и зашто отишла моја мајка, пре моје способности да је упамтим стварно не знам. Док сам био млад није ме интересовало, а када сам хтео дознати није то ником било важно. Бурна збивања су одређивала приоритете, живот је терао по своме, а ја се већ навикао на нестварне чињенице, па зашто тражити и трошити осећања на оно што никада није било.
Године су као птице летеле и летеле. Птице одлете на југ, па се на пролеће врате у своја гнезда. Године се не враћају, оду тамо негде изван мог оклопа, оду можда где и моја мајка, па као да никада нису биле моје, исто као и она. Да би човеку нешто недостајало морао је то заволети. Никада нисам заволео моју мајку, па ми јуче на гробљу, поглед на оскудне податке није изазвао емоцију, ни лепу ни ружну.
А опет увек сам имао осећај да постоји нешто или боље је рећи неко ко стоји изнад мене или у мени. То нешто ме је на некакав смирен начин штитило, то нешто ми је показивало пут, то ме је заустављало на ивици провалије. То нешто или неко се утапало у светло, па га нисам могао разабрати у сунчаном дану. Моја мајка је имала облик и изглед светла. Била је увек ту, око мене и изнад мене, а никада је нисам могао видети ни осетити у себи. Никада ми се није јавила ни у сну ни на јави, а знао сам да је ту. Никада се у њу нисам клео. Никада рекао оно наше: „Да ми умре мајка ако лажем“. Никада! У сретно време док смо се играли на улици и мајка неког мог другара подвикне: „Долази одмах кући, немој да долазим по тебе!“ Осећао сам сажаљење према њему, знао сам да је оно „Немој да ти долазим“ претња коју никада нисам чуо, јер ми је није имао ко рећи! А опет увек је у души, око мене, изнад или поред мене постојала празнина. Био сам опкољен том чауром која није пропуштала нешто или неког, никада нисам знао кога и како упоредити са тим чудним осећањем. Да ли ме је та љуштура штитила од зла или љубави никада нисам дознао. Просто требало је са обе стране савладати тај невидљиви простор и ући или изаћи из њега. Мислим да никада нисам из њега изашао. Понеког сам и пуштао неког да уђе, да ме зароби, да ме заволи, али сам и тада био обазрив. Знао сам да ме тај оклоп штити, да ме уместо неког чува.
Како старим све чешће сањам неку добру жену, али без лика и стаса, жену која без гласа саветује, чак понекад одсечно наређује. Будан знам и осећам да је та жена добра, јер ме иако невидљива супротно земаљским законима физике издиже и носи преко брда и долина. Носи ме нежно, као на крилима пролећног ветра. Ветар је увек благ и пријатно топал, те сам стога знао да је та невидљива
жена добронамерна. У овим касним годинама све чешће сањам ту ветровиту жену. Сањам је обично пред зору, а будан се питам да ли ће ме сачекати када душа заплови кроз флуиде, када пођем тамо где црквени оци казују да одлазе праведне душе. Да је моја мајка била праведна у то сам више него сигуран. Прости није и да је хтела, имала времена да постане било шта друго изван ове добре жене из мојих снова, ове жене што ме добротом храни, а крилима штити од бура и хладних ветрова. Ноћас ми се уместо ветровите жене јавио седи старац и причао ми да се на неком новом нивоу и по другачијим плановима и мерама све исправи и дође у заслужену сразмеру. Свакога стигне и свако добије оно што је стварно био, како у добру тако и у злу. Грижу савести због равнодушности према мојоj мајци смирујем мислима на ту могућу правду и гајим наду да ће и моја и њена душа у неким новим димензијама добити све оно што нисмо једно другом дали. А можда то само моје жеље виде пут који води ка вечитом циљу свих људи и заједничком корену добра и зла.
Трошио се живот без видна трага и биљега. Био и трајао па као да је престао. Просто и тихо се гаси као свитац пред зору. Понеки пут нешто га изазове да живне, па изнова занемоћа. Оду жеље у заборав да би се незване и ненадано појавиле као први листићи испод снега. Замагле се сећања па не могу разазнати да ли се то мени догађало или сам од неког некада чуо. Присећам се свега чега се могу сетити, жмурим и ћутим у мраку, а када осетим бол у грудима, долети до постеље ветровита жена, па заједно ћутимо.
А пред зору давно и далеко изгледа ми све. Избледела је стабилност мојих сећања. Време је нешто потиснуло, а нешто утврдило. Покушавам склопити причу од детаља које не могу повезати. Нарушени токови догађања искривљују логику и ограничавају расуђивање, те се замагли свако мишљење за које сам био сигуран да је у мене као у надгробну плочу урезано. Разлози и узроци погубили везе те се измешало главно и споредно. Смисао постане видљивији када замиришу слике из младости. Вратим се у доба када је моје срце било део мене. Сећања очишћена од ружних детаља скрећу поглед на живот, те западнем у стање пасивне сласти. Тада обрнем редослед и ток збивања и замишљам безбрижно детињство уз мајку која је јасно видљива, насмејана и лепа. Опије ме некаква нова милина тако блага и непосредна, магловита као да се знамо из другог живота. Осећам сигурност близине ветровите жене и јави се пријатност какву мора да има младунче у близини брижне мајке. Пробуђени инстинкти враћају ме у нешто трајно, нешто што је можда непролазност. Разнежим се као дете па обликујем емоције на нови начин. Прихватам живот као мирис цвећа, као сласт меда, те са захвалношћу уживам у потпуном задовољењу свих чула. Жеље ми постану мале те се лакше остварују. Радујем се свему лепом што се дешава мени и сваком око мене. Дајем све од себе да буде онакво какво није до сада било. Данас сам у буновном стању видео осмех на њеном лицу, издигао сам се изнад постеље, а душа је полетела ка просторима вечних станишта.
Из ветра ми шапуће топли глас, казује да ће ме познати моја мајка када стигнем у њено пребивалиште. У то сам сигуран, иако не личим на оног малишана који је наводно ожалошћен, како пише при дну камена на који је тежачка рука невешто урезала њено име и две године. Између тих година стоји кратка црта. Кратка као њен живот. Верујем да је тог дан моја мајка била тужнија од мене, неразумног створа. Њено име би требало да стоји међу ожалошћенима. У јаду своје болести сигуран сам да је осећала да губи мене, осетила је целим разумом и душом да ме оставља, овом неразумном свету и времену који није успела упознати. Осетила је пре последњег удаха ваздуха тугу какву ја никада за њом нисам осетио. С тога ћу када је сретнем, тражити од ње да ми дозволи да је волим…
Вјероватно не постоји књижевност у свијету која у центру нема лик или мотив мајке. Без мајке нема живота. Она је ослонац, хранитељ, заштитник…
У неким озбиљнијим годинама када преиспитујемо сами себи и стављамо све одлуке на тас, присјећамо се прошлости и покушавамо да дамо одговор на давно постављена питања.
Ко је моја мајка? Пита се аутор овог текста. Не сјећа је се. Ни њеног гласа, ни стаса. Нема ни њену слику, али ипак она је ту.
А опет увек сам имао осећај да постоји нешто или боље је рећи неко ко стоји изнад мене или у мени. То нешто ме је на некакав смирен начин штитило, то нешто ми је показивало пут, то ме је заустављало на ивици провалије. То нешто или неко се утапало у светло, па га нисам могао разабрати у сунчаном дану. Моја мајка је имала облик и изглед светла. Била је увек ту, око мене и изнад мене, а никада је нисам могао видети ни осетити у себи.
Ситуација у којој се о мајци ништа не зна, али чији блиједи траг ипак постоји окупира писца. Он дијели мисли о својој родитељки и нада се поновном оноземаљском сусрету. Када је поново види, само ће тражити од ње да ми дозволи да је волим.
Шифру МАРА потписује Јован Н. Бундало из Београда.
Прво мјесто – Пресвлачење госпође М (шифра Јабука90)
I
Прије тридесет година госпођа М прославила је свој четрдесети рођендан.
Било је то мало славље – у кругу породице и најближих пријатеља.
Славље – није то била ријеч коју би госпођа М употријебила.
Прије сахрана. Сахрана моје младости и свега што је нестало заједно с њом – овако је размишљала госпођа М док је испијала чашу вина и одустно учествовала у разговору са окупљеним гостима.
Наравно, госпођа М ове мисли није наглас изговарала.
Жељела је избјећи очекиване иритантне фразе попут:
– Живот тек сад почиње! – исто су говорили и кад је напунила тридесет, а исто ће говорити – знала је – и кад напуни седамдесет.
Не би се изненадила да исто понове и над њезиним ковчегом!
– Човјек је млад онолико колико се осјећа младим! – Да, како да не!
– Старење је привилегија коју многи немају – од свих, ову је фразу највише мрзила. Дакле, требала би осјећати кривњу јер неко не дочека ни прве знакове старења. У реду, онда је и себична и незахвална. Додајте и то на списак особина које су током година постале дијелом њезине искварене личности.
Испративши посљедњег госта, госпођа је М пожурила у своју собу и сјела за огледало – свакодневна пракса.
Брзим је покретима уклонила шминку. Гледала је у то обнажено лице освијетљено јаким свјетлом.
Боре око очију и боре смијалице. – иронично је, није се током живота превише смијала.
Линије на челу.
Длановима је повлачила кожу затежући тако лице. Боре би накратко нестајале па се враћале попуштањем притиска дланова.
Склонила је поглед, уморна од напора којем су очи биле изложене.
Дохватила је мобител и отворила Инстаграм – лажни рачун, подразумијева се. Није жељела да њезини пријатељи и познаници стекну дојам да јој старење тешко пада (иако би такав дојам одговарао стварном стању ствари).
Њезин профил на овој друштвеној мрежи био је преплављен фотографијама жена које су и након педесете изгледале као да су тек закорачиле у двадесете. Исте фотографије биле су попраћене објавама у којима су дотичне великодушно дијелиле своје савјете за старење без бора: ретинол, кокосово уље, арганово уље, довољан унос течности, разноврсна исхрана која треба да укључује орашасте плодове, много воћа и поврћа, омега – 3 масне киселине, зелени чај. И, као посебна beauty тајна:
Масаже лица као учинковита техника за младолик изглед.
Сатима је госпођа М листала овакве објаве, повремено застајући кад би наишла на неку нову тајну.
Већ је користила ретинол и арганово уље у својој ноћној рутини. Четири пута седмично радила је танака масажу лица у коју се једна инфлунсерица посебно клела. Уносила је довољно течности. Свакодневно је испијала до четири шољице зеленог чаја. Разноврсно се хранила. Није пушила, а акохол је конзумирала само у посебним приликама – двије до три чаше вина, не више.
Ипак, примјећивала је знакове старења на својој кожи.
Љутито је одбацила мобител и опет се загледала у свој одраз у огледалу.
– Одвратна стара крмачо. – проциједила је кроз зубе.
Јадна госпођа М није ни слутила да све оне инфлусерице које слијепо прати, побожно гутајући сваку њихову ријеч – у стварности не изгледају као на дорађеним фотографијама које објављују на друштвеним мрежама.
Исцрпљена овим неуморним мислима, довршила је своју ноћну рутину и отишла у кревет.
Ујутро, прије аларма, из сна ју је тргнуло упорно лупање на вратима. Отворивши врата, на тријему је затекла велики кофер. Накратко је постајала, збуњена неочекиваним пакетом. Одвукла је кофер у ходник и отворила га. Садржај кофера само је допринио њезиној збуњености: уредно посложена колекција нечега што је изгледом подсјећало на људску кожу и коверта на којој је великим словима стајало: УПУТСТВО ЗА УПОТРЕБУ.
Прочитавши садржај коверте госпођа М остаде запањена – било је то упутство за процес пресвлачења. Процес пресвлачења, како је стајало у упутству подразумијевао је замјену старе коже новом. Упутство је нудило и детаљно објашњење сваког корака процеса. Не оклијевајући, и не постављајући додатна питања – госпођа М одради сваки корак. Пратећи детаљна упутства, уклонила је властиту кожу и замијенила је новом. Довршивши процес, пожурила је до огледала. Оно што је видјела испрва се чинило као сан. Али, пошто се увјерила да је будна, гласно је зајецала. Одраз у огледалу није био одраз жене која је је јучер напунила четрдесет година. Било је то лице без бора – кожа глатка и њежна. Млада кожа.
Идућих тридесет година, госпођа М редовно је мијењала кожу. Чим би уочила прве трагове старења, свлачила би стару кожу. Временом, период између пресвлачења постајао је све краћи. Нова се кожа све брже трошила – захтијевајући ново пресвлачење.
На питања познаника како успијева одржати младолик изглед у тим годинама, а без естетских операција – јер било је јасно да на лицу госпође М није радио нити један естески хирург, она би увијек једнако одговарала:
– Здрава исхрана, хидратација и фацијална масажа.
Овакав одговор задовољавао би њихову знатижељу.
Има на на овоме свијету и већих чуда. – мислили су.
II
Она стоји нага пред високим огледалом. Ноћас госпођа М слави свој седамдесети рођендан – иако изгледа као да има четрдесет.
Данас је дан кад мијења кожу – мора изгледати савршено. Ова је кожа прилично дотрајала, па ће поступак одвајања старе коже тећи глатко и брзо.
Госпођа М започиње временом усавршен процес – почевши од лица преко врата и деколтеа, она прелази на руке, па на стомак и леђа, преко ногу па све до ножних прстију – извјежбаним покретима оштрих ноктију пажљиво одваја мртву кожу и одбацује је поред себе.
Остављајући крававе трагове за собом, она прилази ормару – остала је само још једна кожа. Госпођа М скида кожу са офингера и пажљиво је навлачи, нимало не марећи – ујутро ће тајанствени пошиљатељ дарежљиво доставити нову колекцију кожа. Довршивши поступак, она облачи свечану хаљину и задовољно се огледа.
Забава је протекла у одличном расположењу. Ни ове године нису изостала питања о тајнама њезиног младоликог изгледа – посебно су жене биле знатижељне. Поносно уздигнуте главе ходала је госпођа М од једне до друге групе гостију, скромно одговарајући на удијељене комплименте.
Јутрос се госпођа М рано пробудила. Ишчекивање пакета учинило је њезин сан испрекиданим. Свако мало, извиривала би кроз прозор очекујући долазак тајанственог дароватеља. Како су сати пролазили постајала је и госпођа М нервознија. Нестрпљиво је одлазила од прозора до прозора – али, пакет није стигао. Прошло је подне и послијеподне и сунце је зашло. Улична је расвјета освијетлила улице, а пакет није стигао.
Госпођа је М сједила у наслоњачу, нервозно гризући кожу око ноктију.
– Можда касни. Можда ће сутра стићи. – наглас се тјешила.
Кад је сат откуцао поноћ, она најзад пође у кревет.
Пролазећи поред огледала, нагло застаде. Испрва помисили да је оно што је видјела само варка уморног ума. Али, пришавши ближе огледалу, нагло устукну и длановима затоми врисак.
Из огледала ју је проматрало непознато лице – лице наборано и посуто старачким пјегама, нимало налик на оно лице које ју је – из тог истог огледала – гледало протеклих тридесет година.
Она принесе прсте лицу и напипавши дубоке бразде, гласно јаукну. У огледалу је видјела и своје руке, исушену кожу и кошчате прсте. Дрхтавим прстима она олабави чвор на кућној хаљини и пусти да склизне низ њезино остарјело тијело.
– Не! Не! Не! – виче у очају док скида ту стару кожу са себе.
Прве зраке јутарњег сунца уносе свјетла у спаваћу собу. Кревет је нетакнут – на њему ноћас нико није спавао.
Госпођа М стоји пред високим огледалом – непомична и нијема.
Поред ње је одбачена кожа.
Она стоји одерана и крвава – а, нови пакет – никад неће стићи.
III
Зашто госпођа М стоји одерана и крвава?
Ко је одерао њезину кожу?
Да ли је то била она?
Да ли је то била она дјевојчица у пубертету која је са гађењем посматрала своје прве акне на лицу?
Или, можда она дјевојка која, иако се строго придржавала ригорозних дијета, никад није успијевала да изгледа као жене на насловницама модних часописа?
Је ли то била госпођа М?
Или, можда друштво које је суптилно обликовало њезин начин виђења себе?
Послије часописа и избора за љепоту на телевизији, на ред су дошле и друштевене мреже као промотори недокучивих идеала љепоте. Чак није могла ни послушати пјесму на YouTube-у, а да не чује искреним гласом изговорено обећање: твоја кожа засужује ову крему.
Рекли су јој како треба изгледати. Рекли су јој шта треба мислити.
Али, нису јој рекли како треба сама размишљати.
Ја, као објективан посматрач настале ситуације, за пропаст госпође М усуђујем се окривити Друштво и његове искривљене вриједности – вриједности, које на овај или онај начин проналазе пут до крхких умова какав је био и ум наше насловне личности.
Да ли су ови крхки умови примарни циљ или само колатерална штета – процијените сами.*
*Надам се Вашем разумијевању ако моје оптужбе нису основане.
Прво мјесто је освојила Амра Јусић из Босанске Крупе.
Пером вјештог приповједача, ауторка нас питко уводи у причу о госпођи М, ововременској жени која је свјесна како вријеме брзо лети, а промјене које носи са собом су неизбјежне. Госпођа М води свој живот као већина данашњих четрдесетогодишњакиња – улаже пуно времене и труда да прикрије неизбјежне знакове старења.
Госпођа М је метафора данашњице. Она представља све жене њених година које су окружене лажним профилима, лажним „спасоносним“ савјетима и напосљетку лажним пророцима.
Порука приче је да смо се удаљили од самих себе и свега што је реално, а што нас окружује. Постали смо робови друштвених мрежа, а тиктокери, јутјубери и остали зарађују новац на нашој наивности.
Интернет нам нуди инстант рјешења, ми их објеручке прихватамо. Да ли смо постали неспособни да сами расуђујемо и одлучујемо о свом животу, пита се ауторка текста. Да ли постоји спас? И да ли је, као својеврсна критика, нормално да дјеца проводе сате и сате гледајући у екран? Јер ни они, баш као ни ми, или госпођа М, која у једном тренутку пуни седамдесет година, нисмо имуни!
Користимо прилику да се захвалимо свима који су учествовали и подијелили своје мисли на овогодишњем књижевном конкурсу Специјалне библиотеке.
Честитамо побједницима – Амри Јусић, Јовану Н. Бундалу и Мирославу Мандићу. Такође, похваљујемо радове који су ушли у ужи круг, а чији квалитет и оригиналност су неупитни – Краљ иште орлову круну (шифра Lucy 30), Мирка и убавка (шифра непревојглавина), Nulla est redempio (шифра радост 25), Досада (шифра жути цвет), Намћор (Серена24) и Диван сан (шифра Пусти снови).