На рођендан енглеске књижевнице Емили Бронте, ауторке чувених „Орканских висова“, расписали смо овогодишњи, 15. књижевни конкурс ЈУ Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске, а тема је била реченица Бронтеове: „Да бар могу радити у тишини, и пустити да моја дјела говоре сама за себе.“ Тема се дакле тицала проблематике стваралаштва и креативности.
Конкурс је био отворен два мјесеца и за то вријеме на адресу Библиотеке стигла су 23 рада, што путем електронске што путем редовне поште. Иако радове нисмо ограничили жанром, преовладали су поетски радови. У свим пристиглим радовима примјетан је труд да се испрати задата тема.
Чланице жирија Данијела Васић, професор српског језика и лектор, у својству предсједнице жирија, те Оријана Вуковић, виши библиотекар Народне и универзитетске библиотеке РС и Драгана Божић, библиотекар у Специјалној библиотеци, помно су ишчитале радове и издвојиле, по њиховом мишљењу, три најбоља и најпотпунија.
У наставку слиједи образложење њихове одлуке, а потом прочитајте и награђене радове.
Треће мјесто припало је пјесми „Нек причају моја дјела“ Љиљане Терентић из Смедерева (шифра: „Кад Српкиња пева“).
Кроз десет строфа ауторка с нама дијели мистерије и тајне стваралачког процеса, изнад свега славећи Бога, његову милост и дарове у виду талента који јој је дао, а који треба оправдати. Бог је у коријену свега, полазиште и исход. Ту су и не мање значајни чисто срце и искрени мотиви пјесника, без којих нема ни вјере ни поезије. Осим Богу, ауторка својим стиховима жели да служи свом народу, прецима („историју славну српску пијем као росу чисту“). Све најљепше што има у себи жели да источи у стихове, стихови су начин на који збори с Богом („место речи са усана, нека прича моје дело“). Јер кад дође Судњи час, „живеће ми душа вечно у делима што остављам“.
Пјесму закључује стиховима:
„Када кренем оставићу део себе вама свима,
нека моје песме зборе о радости и о срећи,
уздасима окићене свака причу своју има,
моја дела нек говоре све што нисам стигла рећи!“
Пјесме и дјела су све што остаје, све остало је тишина и ћутање, да парафразирамо Шекспира.
Друго мјесто припало је Борки Тадић из Бањалуке и њеној пјесми под називом „Пјесма и тишина“, под шифром Silencio.
Пјеснички субјект пјева о потреби исказивања осјећања кроз пјесму и значају и важности тишине у том процесу. Из тишине пјесма настаје, у њој се бучне и преовладавајуће емоције стишавају и претварају у стихове, кристалишу у срећу и спокој. Али ауторка ни ту не стаје; „Јер тишина је и од пјесме већа“, наставља. Она је уточиште, „гнијездо топло, мирисно и меко“, тишина је све. У њој се пунимо и сусрећемо са својом суштином. „Можда ме траже ал ја сам далеко“, закључује ауторка.
Прво мјесто освојила је пјесма под шифром „ЛеоЗаувијек“, која носи назив теме конкурса, а написала ју је Марина Симовић из Источнe Илиџе.
Пјесма „Да бар могу радити у тишини, и пустити да моја дјела говоре сама за себе“ искрена је, директна и снажна исповијест лирског субјекта о постојању у данашњем убрзаном и хаотичном свијету, свијету који нас, ако не уложимо свјестан напор, увлачи у свој вртлог и гута. Прве три строфе пјесме веома пластично описују тај непрестани, једнолични исцрпљујући метеж, зујање, монотонију модерне свакодневице, коју сви веома добро препознајемо. А прави живот је, по ријечима аутора, баш у оним моментима када искључимо све те спољне дистракције и окренемо се себи, свом бићу, успоримо и ослушнемо се. Лирски субјект то чини у шетњи и уз музику, али начини су бесконачни. У тим тренуцима управо и настаје поезија.
„Јер ти тренуци јесу све.
Сав мој смисао,
мој бунт
и мој мир.
Моје пјесме,
моји су снови
и моје море.
Ту сам, а нисам,
Мирно море“
У том повишеном стању аутор себе упоређује с мирним морем, које је испод површине и даље богато, живо и дубоко, свеобухватно али не гута.
Слободан стих у коме је писана пјесма, те испрекидана дикција наглашавају интимни тон и снажну емоцију и истину пјесме.
Честитамо побједницима и захваљујемо свим учесницима! Било је задовољство читати ваше радове.
У наставку слиједе награђени радови:
ПРВО МЈЕСТО
Да бар могу радити у тишини и пустити да моја дјела говоре сама за себе
Свуда око мене метеж.
Пред очима се смјењују покретне слике
људи који некуд журе,
као мухе без главе
зује, зује,
не стају,
не престају.
Моје мисли су несавладиви вир
који ме упија у себе
и односи
у мрачне дубине несавладивог ништавила.
Губим се,
налазим
и тако у круг…
Још један је радни дан.
Још један дан.
Не знам више ни који.
Сви су проклето исти.
Тако сам уморна.
Пожелим да имам моћ
да на трен зауставим вријеме,
у шетњи са Џонијем,
ритму омиљене музике,
тренуцима инспирације
који ме обузму
као ријетки луцида интервала…
Јер ти тренуци јесу све.
Сав мој смисао,
мој бунт
и мој мир.
Моје пјесме,
моји су снови
и моје море,
Ту сам, а нисам.
Мирно море.
Марина Симовић
ДРУГО МЈЕСТО
Пјесма и тишина
Пјесмом разбијам лахорну тишину
У пјесми моја туга сагоријева,
Не знам зашто ме туђе бриге брину,
Кад све у мени и плаче и пјева.
Сузама спирам горке успомене
Испод њих душа напаћена снива,
Ако сјећање у заборав крене,
Опет ћу сама за то бити крива.
Онда се пјесма у буку претвори
Од њене снаге осјећања гину,
Са њом истински може да се бори
Онај ко научи да слуша тишину.
Јер тишина је и од пјесме већа
Она сатире све патње и боли,
Тамо се крију спокојство и срећа
У њој се најљепше сањари и воли.
Зато све чешће бјежим у тишину
То гнијездо топло, мирисно и меко,
Налазим тамо и свјетлост и тмину
Можда ме траже ал ја сам далеко.
Борка Тадић
ТРЕЋЕ МЈЕСТО
НЕК ПРИЧАЈУ МОЈА ДЕЛА
Док анђели песме поје молитвом се душа гости,
нижем псалме ко бисерје, ка срдашцу теку песме,
молим Бога Свевишњега да ми грехе све опрости,
јер с товаром згрешенија пред Њега се стати не сме.
И молим Га да прихвати сваки вапај кад излети
и кад поток горких суза по образу бразду ствара,
да осетим свог анђела кад на десно раме слети
и захвалим Милом Творцу што ми даде мрву дара.
Кад запевам срцем целим далеко се песма чује,
звонким гласом што ми даде славословим славу Богу,
херувимску када певам Васељена одјекује,
хвала Творцу на том дару што певати срцем могу!
И још Господ даде мени, живописом да се бавим,
да кроз боје шаренице све од себе могу дати,
да делима вештих руку Драгог Бога вечно славим,
да осете душе смерне све божанске благодати.
Свака песма крсним знаком нека буде осењена,
нек тишина зацарује и умири чулне страсти,
моја дела нека живе, вечност им је намењена,
свако добро што се створи, ка душама носи сласти.
Све стихове које пишем посвећујем Богу Христу
и прецима што темеље поставише нашем роду,
историју славну српску пијем као росу чисту,
спев је спомен херојима што падоше за слободу.
Нек заћуте уста моја, са делима Богу зборим,
оно што у срцу чувам то је славно српство цело,
за све даре што ми даде песмама ћу да га дворим,
место речи са усана, нека прича моје дело!
Сву лепоту стихове за у песмама својим гајим,
па нек лете као птице све до врата Царских Двери,
само једну жељу имам, у срцу је од свих тајим,
да без жала на пут кренем кад Спас каже: „Дођи кћери!“
Кад небеском шару пођем нека звона не престају,
живеће ми душа вечно у делима што остављам,
и преци су говорили само добра дела трају,
па ћу тако кроз стихове најмилијим да се јављам.
Када кренем оставићу део себе вама свима,
нека моје песме зборе о радости и о срећи,
уздасима окићене свака причу своју има,
моја дела нек говоре све што нисам стигла рећи!
Љиљана Терентић