ИЗВЈЕШТАЈ ЖИРИЈА ЗА КОНКУРС САВЕЗА СЛИЈЕПИХ
На конкурс је пристигло осам радова, од чега неколико у есејистичкој форми док остали имају класичну форму приче. Све приче задовољавају основне критеријуме литерарног дјела, и имају одређену снагу и љепоту, с обзиром на то да су све писане из угла аутентичног животног искуства. Након пажљивог ишчитавања жири је једногласно изабрао сљедеће радове као најбоље на конкурсу који је расписао Савез слијепих.
- мјесто – прича Боемска ноћ бившег војника (шифра 3-2-1) је дирљива епизода из живота српског борца, који је у рату изгубио вид. Он тумара у мраку самоће и понижења, проводећи ноћ у једној београдској биртији, међу људима који га не разумију, схвата сву тугу положаја у којем се налази. Спознаје да је једина свијетла тачка и ослонац који му остаје, његова жена и двоје дјеце који га чекају у Бањалуци. Једноставност израза појачава експресивност приче, која иако испричана у трећем лицу, задржава свјежину и аутентичност личног доживљаја, човјекова судбина је болно и искрено описана, без патетичних потцртавања. У позадини је снажна антиратна порука, дочарана кроз искрено искуство бола и патње коју доноси рат, без патетичних потцртавања, ипак на крају се из потпуне таме рађа нада. Прича је проткана снажним емотивним набојем, и говори о херојству људског духа који је спреман да преброди и најтежа животна искушења.
- мјесто – Прича Како носити терет сљепоће (шифра Феникс 2009) је интимна исповијест есејистичког карактера, у којој аутор говори о животној проблематици и развојном путу једне слијепе особе. Како се од несигурног слијепог дјечака развити у образованог, успјешног и задовљног човјека, који ради и доприноси друштву и породици, и поред свега тога има богат друштвени живот, пријатеље, активности. Овај есеј је написан са хуманом намјером да помогне другима да слиједе његов примјер и сами се изборе за своје мјесто под сунцем, дакле врло је поучан и афирмативан, пун занимљивих анегдота и дубоких мисли. Аутор је желио да пружи усмјерење својој сабраћи и подстакне их на плодоносно промишљање о животу.
- мјесто – Причу Путовање (шифра Топ Б6) прича особа са нормалним видом која путује са слијепим особама и упознаје их на један нов начин. То је духовита прича, пуна живота и љубави, из које исијава топлина људске доброте, наводи нас да промијенимо угао из којег посматрамо живот. Писац је озарен њиховом животном радошћу и способностима које имају, начинима како се сналазе у обичним животним ситуацијама и помажу једни другима. Намеће нам логично питање: Ко је истински ускраћен, људи који храбро живе без чула вида, или сви они који не користе своје потенцијале? Ова прича освјетљава на један нов начин живот слијепих и слабовидих лица, и открива истину колико се о њиховим могућ–ностима мало зна.
Жири у саставу:
Ранко Рисојевић, књижевник
Александра Чворовић, књижевница
Марија Павловић, проф. књижевности
У публикацији „Бити слијеп значи мијењати ствари“ објављујемо свих осам радова уз превод текста „Универзални глас“ који је објавила Свјетска унија слијепих. Текст је превела Јелена Радаковић.
У наставку слиједе награђени радови.
Прво мјесто:
БОЕМСКА НОЋ БИВШЕГ ВОЈНИКА
Знао је да више није војник. Мрак који га је окружавао, није му ни на тренутак допуштао да то заборави. Војник је изгорио у тенку, тамо негдје у славонској равници. Остала је само олупина; старац од којих тридесетак година. Оно што су други називали животом, њему није више значило ништа.
Опет је по ко зна који пут на очној клиници у Београду. Позван је на контролни преглед. ,,Шта ту има да се контролише, кад очију више нема?“, мислио је он. Ако је нешто од њих и остало, одвукло га је у бескрајну ноћ.
Кад је завршио са прегледом, било је и сувише касно да се врати у Бањалуку, али за српског војника био је обезбјеђен пун пансион у касарни, кад год је због лијечења долазио у Београд. Са другом који га је пратио смјестио се у соби. Пред њима је било још неколико сати до сна. У касну јесен рано се смркава, али велики град био је освијетљен и пун живота. Њему свијетла нису значила ништа. Чуо је само разне звукове, који су га запљускивали са свих страна.
,,Стари! Вечерас те ја водим у живот,“ рече друг. Није ништа одговорио. Било му је свеједно. Он је ионако радио оно што су други жељели и ишао тамо куд су га други водили. Дуго су се возили аутобусом. Друг је разговарао с путницима, док је он сједио без мисли и осјећања, као да више није жив. На једној станици друг га зграби за руку и повуче до врата. Изашли су и убрзо стигли до неке кафане. Чим су се врата отворила, знао је да је то одвратна рупа. Воњ дувана, просутог пића, роштиља, неопраних тијела, урина, смијешан у једно, напао је његове носнице, а прегласне клавијатуре и вриштави глас пјевачице, који је више личио на дозивање у помоћ него на пјесму, стуштише се на његове уши.
Окружен тако непријатним звуцима и мирисима тетурао је за другом, који га је вукао између столова ,,Овамо момци!“ загрми неки дубоки глас. Стигли су до једног стола, гдје су им одмах направили мјеста. ,,У рату?“ упита дубоки глас; ,,Да“, одговори друг; ,,И ништа не види?“ настави глас; ,,Ништа“, рече друг. Њега нису питали, јер како би он и могао одговорити на та питања кад не види.
Кад конобар стиже до њиховог стола, онај исти глас рече: ,,Свима љуту.“ Ни за пиће га нису питали. Убрзо стиже пиће и кад он диже своју чашу, остале се приближише и куцнуше у њу, као да је она, та његова чаша нека краљица, а оне друге њени поданици, који јој се клањају. ,,Живео јуначе!“ загрми цијело друштво. ,,Живјели“, кратко узврати он. Више од њега нико није ни тражио. Онда музика засвира ,,Марширала, марширала краља Петра гарда“. Друштво заурла дисхармонично. ,,Певај јуначе!“ продера се неки крјештави глас, а једна снажна рука лупи га по рамену. Пјевао је. Радиће вечерас све што од њега буду тражили, јер он ионако није био ту с њима, већ тамо у Бањалуци, код оних својих двоје малих и жене, која га ни након трагедије није напустила. Он је сад живио њиховим животом.
Након пјесме, музика засвира коло. Сви скочише. Осјети да је за столом остао сам. Праскање музике, топтање ногу и подврискивање мушких и женских гласова, окружише га са свих страна. Био је сам и пио је сам. У ствари, био је тако усамљен у мноштву. Само су сјећања остала да му праве друштво. ,,Зашто је уопште био војник?“ питао се. ,,Можда не би изгубио очи да није отишао у тај проклети рат, који ионако никоме није донио срећу, а можда би их изгубио на неки други начин, ко зна?“ Кажу да постоји нека судбина која одређује наше животе. Он о томе није хтио да мисли, јер ионако било је већ прекасно за све. Из мисли га трже глас његовог друга: ,,Пјесма за крајишког борца! Војника!“ и музика засвира ,,Ој, Крајино, ноћас си далеко“. Сви су пјевали, само је он ћутао. Окретао је главу са једне стране на другу, као да некога или нешто тражи, али у том кошмару никог и ничег за њега није било.
Сати су пролазили. Ноћ је посртала кроз буку, журећи према свитању. Осјетио је да гласови један за другим одлазе. Галама се полако стишавала. Коначно, друг му приђе и рече: ,,Идемо! Конобар је наручио такси за нас.“ ,,Јеси ли платио?“ упита он. Новац је био код друга. Он није ни могао ни хтио да о томе води рачуна. ,,Све је сређено“, одговори друг. Кад су изашли, такси их је већ чекао. Кад друг објасни у коју касарну треба да их вози, таксиста примјети: ,,Па то је прилично далеко.“ ,,Шта онда платићемо!“ одврати друг.
Дуго су се ћутке возили. Кад стигоше пред касарну, друг му поможе да изађе, а кад таксиста рече колико су дужни, друг поче: ,,Ја сам овог војника довео на очни преглед и ми немамо пара.“ ,,Шта бре немате?! Па рекао си да ћете да платите“, повика таксиста. ,,Добро, платићемо. Ево узми мој капут“, помирљиво ће друг. ,,Шта ће ми бре твој капут?! Хоћу паре! Пизда вам материна босанска, мислите да ћу да вас џаба возим по целом Београду!“ разгалами се још више таксиста. ,,Како те није срамота?!“ наљути се сад и друг. ,,Овај војник је крварио на првој линији и изгубио очи, док сте ви јајарили по Београду.“ Онда се зачу ударац, па други и нечије тијело паде на тротоар. Псовке и још удараца. Псовали су и таксиста и друг, ударали и један и други, а он је стајао беспомоћан да било шта учини. Тек кад се зачу звук сирене полицијског аутомобила, туча престаде. Вјероватно је дежурни стражар са капије позвао полицију. ,,Шта се то овде догађа другови?“ упита непознат глас. ,,Возио сам их преко целог Београда, а они сад неће да плате.“ пожури да објасни таксиста. ,,Слушајте…“ промуца друг. ,,Ја сам довео овог пријатеља на очну клинику… , он је слијеп… , изгубио очи у рату. Немамо пара, али ја сам му понудио свој капут.“ ,,Шта ће ми бре његов капут“, узјогуни се таксиста. ,,А ти баш ништа не видиш?“ обрати се полицајац усамљенику, загледавши се у мрак његових очију. ,,Ништа“, тихо одговори он. Онда се полицајац обрати таксисти: ,,А ти, могао би баш овог слепог човека који се борио за српску ствар и да частиш једном вожњом. Нећеш због тога пропасти, а што се туче тиче, оба ћете са мном у станицу“, заврши он. ,,Немојте молим вас,“ завапи бивши војник. ,,Ако га одведете, шта ћу ја сам? Ми ћемо само преноћити у овој касарни, а сутра се враћамо за Бањалуку. Ја без њега никуд не могу.“ ,,Добро, добро нек вам буде“, прогунђа полицајац и удаљи се. Чуо га је како затвара врата својих кола и одлази. Таксиста је такође без ријечи сјео у своја кола и нестао.
На хоризонту се већ руменила зора и за спавање није преостало много времена, али њему се ионако није спавало. Друг је захркао чим је легао. Био је пијан и уморан од напорног дана и још горе ноћи. И војник је био прилично пијан. Испразнио је све чаше које су стављене пред њега, али то није било довољно да успава његове мисли. Цијела протекла ноћ изгледала му је као једно велико понижење. Има ли живот уопште смисла? питао се. Прави одговор био је бржи од злих мисли. Да! Живот има смисла, јер тамо у Бањалуци чекала су га његова дјеца, његова два ока и жена, која ће убудуће бринути о њему и водити га кроз живот.
Тамо у тенку изгорио је војник, али је остао човјек спреман на понижења, али и на успјехе. Кроз живот своје дјеце он ће успјети и проживјеће све оно што сам није могао.
Човјек не умире тако лако. У ствари, човјекова душа не умире никад. Она сија кроз таму, а они који не виде ту свијетлост, слијепи су код очију.
*Напомена: Ова прича написана је по истинитом доживљају Мирослава Трубајића, који је изгубио вид 14.07.1992. године.
Борка Тадић
Друго мјесто:
КАКО НОСИТИ ТЕРЕТ СЉЕПОЋЕ
Лична искуства и виђења
Судбином или усудом одређено ми je да од рођења носим претежак терет сљепоће, од свог постања до нестања. Истина, у дјетинству и раној младости била je то тежа слабовидност док постепеним развојем болести тама побједи свјетлост очињег вида и постадох потпуно слијеп човјек.
Шта значи бити слијеп, шта значи носити тешко бреме једне од најтежих инвалидности кроз цијели свој живот? Како успјети, како истрајати, како издржати? Пред сваким слијепим човјеком много више него условно речено пред здравим људима поставља се она хамлетовска дилема „Бити или не бити, питање je сад“. Сљепоћа, иако сама пo себи тешка, лакше се носи и подноси у либералним цивилизованим друштвима са дугом демократском традицијом, за разлику од наше средине оптерећене конзервативизмом, предрасудама, стереотипима и најгорим облицима примитивизма гдје се сљепоћа сматра проклетством и испаштањем гријехова неког свог претка.
Сјећам се раног дјетињства. Као дијете са тежом слабовидношћу у породици, био сам трауматично искуство за своје родитеље. И мада то они никад нису рекли, био сам сигурно и велико оптерећење. Док су се моји вршњаци играли и безбрижно проводили дјетињство, ja сам дане, мјесеце пa и године проводио на разним очним клиникама на просторима бивше нам драге државе. Ријетке тренутке које сам проводио код куће био сам обиљежен носећи тежак биљег сљепоће. Како се гасила нада у излијечење, било je све теже и теже мојим укућанима, a и мени самом. Више него невиног погађао ме je положај бијеле вране, лажно душебрижништво и лажна самилост околине што je на моју дјечачку душу оставило неизбрисиве трагове. Посебно ме je погађало шапутање у комшилуку које сам и сам више пута чуо: „Јадник, то je онај што не види, баш je лијеп, али штета што не види.“ Moj истински ход пo мукама почео je када сам пошао у школу, због тога што сам имао извјестан остатак вида и због жеље мојих родитеља да се не раздвајају од мене. Првих пет разреда основне школе завршио сам у редовној школи. Тих пет година био je прави пакао, био сам изложен поругама, подсмјесима не свих али многих мојих разредних другова, a највише ме je бољело сурово и окрутно дјечије завитлавање: „То je онај ћоро“ или „Играо би и ти фудбал са нама да ниси ћорав.“ Скоро сваки школски дан сам оплакао и то je трајало све дотле док моји родитељи нису схватили да тако више не иде и да треба да пређем у Завод за слијепу дјецу у Неџарићима у Сарајеву, гдје сам наставио своје школовање од шестог разреда основне школе. Период прилагођавања у новој средини прошао je релативно брзо и лако. Упознао сам другове и другарице моје судбине, научио брајево писмо, осјећао сам се доста добро јер био сам међу истосудбеницима. Почео сам се бавити музиком, пјевао у школском хору, a такође упражњавао и неке спортске активности. Након основне школе завршио сам и средњу школу. Уписао сам факултет. Међутим баш у то вријеме нагло сам почео губити остатак вида који сам до тада имао. To ме je чинило очајним и зашто не рећи – депресивним и не да се оправдавам, али заиста из тих разлога нисам могао да се концентришем на учење. Прекинуо сам студије мада je у почетку кренуло изузетно добро, и ускоро се запослио у заштитној радионици тј. у предузећу за запошљавање слијепих и слабовидних лица. Имао сам изузетно добру плаћу, и доста пријатеља, како мојих истосудбеника тако и другара са нормалним видом у чијем друштву се нисам осјећао инфериорно нити су они на било који начин показивали да им моја сљепоћа смета да будемо искрени другари.
Моји момачки дани су текли доста безбрижно све до тренутка кад стицајем околности на једном излету упознах дјевојку која je нормално видјела и почех се забављати са њом. Прихватила је мој хендикеп и мене онаквог какав јесам са свим врлинама и манама, да би након неколико изузетних лијепих мјесеци испуњених изласцима, шетњама, одласцима код пријатеља, њени родитељи и друга ужа родбина сазнали да се забавља са слијепим младићем што je повриједило њихову таштину, a сматрали су да je њихова ћерка изузетно паметна и лијепа дјевојка и да joj не доликује да вода једног слијепца пa ма какав тај слијепац био. Стална пресија под којом je била, која се граничила са тортуром, учинила je своје. Разумио сам њен положај и рекао joj да ja нисам вриједан њене жртве. Истина, тешка срца смо се разишли, мада ми je остала и даље драга особа, a на души je остао још један ожиљак који je узроковала моја сљепоћа. Међутим из овог сам извукао поуку, да ми се сличне ситуације не би дешавале у будућности, треба да се занимам искључиво за слијепе и слабовидне дјевојке које су моје судбине, и да ћу само тако избјећи нове непријатности и разочарања.
Бољеле су ме и неке друге ствари, рецимо зашто многе особе које ме добро не познају у мени због сљепоће виде мање вриједну личност, a неки чак и комплетног идиота. У животу сам имао низ таквих ситуација. Према таквим ситуацијама сам се постављао и реаговао зависно од тренутка и околности, трудећи се да увијек сачувам достојанство и лични дигнитет. Сјећам се неких од таквих искушења као нпр. када сједим са друштвом у неком ресторану и када конобар примјетивши да не видим, пријатеља до мене пита шта он пије, или када приликом одласка код љекара, љекар мог пратиоца пита зашто сте га довели. У таквим ситуацијама имао сам три могућности: да прећутим, да одговорим увријеђено, дрско и осионо или да одговорим оштро, али у границама пристојности и учтивости. Опредјелити се за прву могућност значило je мирити се и прихватити понижавајући положај само зато што сам слијеп; опредјелити се за другу могућност значило je дати за право онима који тврде да су инвалидне особе неминовно искомплексиране, да инвалидност нужно узрокује и комплексе, a ja не мислим да je тако. Зато сам се увијек у таквим ситуацијама опредјељивао за трећу могућност, одговарао оштро, али у границама учитивости и пристојности, примјера ради господину љекару рекао бих да би он као образован човјек, интелектуалац требало да зна да слијеп човјек није исто што и ментално ретардирана особа и да сам ja тај, a не мој пратилац кога треба да пита зашто сам дошао, a господину конобару сам рекао да ако ми je поремећено чуло вида, није чуло окуса, и кроз шалу сам му рекао и то да сам до сада био дегустатор на многим сајмовима пића и да ни случајно не покушава да ми подвали. Након што се слатко насмијао, конобар ми се након тога дуго извињавао, a напоменуо бих још и то да сам за извјесно вријеме са наведеним конобаром постао прави другар. Било je и других сличних ситуација пa и таквих које се могу назвати анегдотама. Када сам на одмору на Златибору шетајући са пријатељем који има врло мали остатак вида сјео у башту са два постављена стола, једна од дјевојака у близини нас je упитала шта желимо, a ми наручили жељено пиће. Након што смо дуго сједили и разговарали уз пиће, позвали смо да платимо, а одговорено нам je да се овдје пиће не плаћа јер нисмо сједили у башти ресторана него у башти приватне куће. Мада смо се нашли у комичној, али и мало непријатној ситуацији, ове догодовштине ћу се увијек радо сјећати. Досадашње искуство ме учи да, да бисмо што лакше носили терет сљепоће или терет биљега којим смо обиљежени за цијели свој живот, треба што више да радимо на себи, да се стално усавршавамо, да стално читамо и учимо и да се стално крећемо не само у нашим круговима слијепих и слабовидних него још више у круговима условно речено здравих људи. Једино на тај начин крчимо себи пут пуне равноправности и интеграције. Taj пут je тежак и трновит, али стара кинеска мудрост каже да и кад се креће на најдужи пут, мора се направити први корак. Мислим да смо тај први корак већ давно направили и да смо сада негдје на средини пута, такође мислим да ће та друга дионица бити тежа од ове коју смо до сада превалили. Можда звучим песимистично, али очекујем да ће до пуне равноправности и прихватања у друштву доћи тек неке будуће генерације слијепих које дођу иза нас.
Мислим да сваки слијепи човјек својим постојањем, егзистирањем и радом не представља само себе него васколику популацију слијепих и слабовидних људи. Садашња ситуација je нажалост таква да, да бисмо били равноправни са другим, морамо бити бољи од других, пристојнији, уљуднији, креативнији и иновативнији, са више духа и шарма. Једино то je пут ка успјеху, све друго je странпутица са које нема повратка. Када год сам се у животу поколебао и клонуо духом, сјетио сам се обраћања великог црногороског владике и владара и најумније српске главе Петра Петровића Његоша који je обраћајући се слијепом игуману Стефану рекао: „Ти нијеси слијеп игумане док си тако уман и паметан, будале су код очију слијепе који виде, али залудо виде.“ Taj Његошев игуман Стефан треба да буде идеал и узор сваком од нас да видимо иако не видимо, да препознајемо праве истинске и непролазне вриједоности. У тим Његошевим ријечима црпио сам снагу и јачао дух. Нас живот није мазио, али то не значи да према себи не треба да будемо критични, напротив према себи треба бити више критичан него према другима. Без обзира на објективне околности најчешћи узрок наших падова и посртања смо ми сами.
Ново вријеме носи нове изазове. Слијепи човјек у данашње вријеме да би успјешно функционисао, уклапао се у савремене трендове и лакше носио терет сљепоће кроз живот, требало би да посједује барем елементарна знања из информатичке технологије, да овлада техником самосталног кретања са бијелим штапом и да говори барем један свјетски језик. Да би јачао свој дух, пожељно je такође да зависно од афинитета своје слободно вријеме оплемени културним и спортским садржајима. Са радошћу и нескривеним задовољством могу да констатујем да велики број слијепих то и чини у домену музике и спорта и у многим другим областима. Истински се радујем успјеху сваког слијепог човјека нпр. иако нисам љубитељ новокомпоноване народне музике, срце ми се испуни истинском радошћу када чујем да наши истосудбеници Саша и Дејан Матић својим концертима пуне дворане пa чак и стадионе, да се слијепи оперски пјевач Италијан Андреа Бочели сврстао у ред водећих свјетских тенора и да се позната свјетска звијезда Стиви Вондер још увијек добро држи на свјетској рок сцени. Такође сам са великим усхићењем пратио успјешан наступ нашег Бошка Требовца на овогодишњем фестивалу „Први аплауз“.
Шта да кажем о свом садашњем тренутку? Мислим да сам срећан човјек, срећно ожењен, стамбено и материјално, с обзиром на ово тешко вријеме у којем живимо, солидно ријешен. Ангажован сам и бавим се активностима које ме испуњавају задовољством. Имам круг пријатеља са којима проводим слободно вријеме и терет сљепоће носим лакше него у ранијим периодима свог живота. Међутим трудим се да егоизам никад не постане моја карактарна особина. Осјећам душевну потребу да помажем другима, наравно у границама својих могућности, најмање онолико колико су други помагали мени да пређем пут од уплашеног, збуњеног, слијепог дјечака до онога што сам данас.
Солидарност јесте истинска врлина која би требало да краси сваког слијепог човјека, да осјећа радост давања и помагања, јер свако од нас мање или више je зависио од помоћи неког другог. Заједнички терет који носимо и заједничка мука нас на то упућује и завршићу оном Његошевом „У добру je лако добар бити, на муци се познају јунаци.“ Покушајмо да то и будемо, живимо свој живот часно и поштено чинећи све да будућим генерацијама слијепих буде лакше него што je нама данас, исто као што je нама данас лакше у односу на прошле генерације слијепих који су тежак терет сљепоће носили у знатно тежим околностима и условима.
Јовица Мијатовић
Треће мјесто
ПУТОВАЊЕ
– Пјешак Д4, пјешак Ц6…
Не вјерујем својим ушима. Мрак је.
Гласови играча шаха мијешају се са звуком мотора. Нема још ни пет сати ујутро, комби са седам путника жури према Београду.
– Није ти то неки потез – добаци „кибицер“.
Из полусна, у који сам утонуо одмах након уласка у комби, у јаву ме враћа разговор.
– Дама Е5.
На сједишту до мене, госпођа са слушалицама у ушима „чита“ књигу. У мрклом мраку одвија се живот за који нисам спреман и једва схватам шта се догађа. Први пут имам прилику да посматрам моје пријатеље .
Шта радим? Посматрам?
Ноћ је, а ја у ноћи не видим. Ништа не видим. Слијеп сам… а они ? Они играју шах, читају књигу, забављају се. Шутим и слушам. Ослушкујем звучне трагове њихових активности у овом малом мрачном и бучном простору комбија. Од седам путника једино возач и ја не припадамо скупини слијепих и слабовидих особа.
Манда, мој пријатељ, слијеп је од рођења. Тотално сљепило, како он каже. Живи у сивом свијету. Сиви су му и дан и ноћ, а у стању је и ноћном лептиру показати пут. Завршио је школу за физиотерапеута. Самосталан је више од многих људи које познајем. Одавно је савладао страх.
– Немам страха ни од чега – каже. – Шта ми се може десити?
Разданило се. Путујемо на исток и наглашена свјетлост на хоризонту најављује излазак сунца, вјечног побједника над тамом. Мрак у повлачењу дозвољава ми да једно вријеме посматрам околину само у контурама, а затим у нијансама сивила. Можда Манда овакве слике ствара о околини која га окружује, помислих. Можда!?
Сунце на хоризонту извирује својим жарко црвеним рубом. Још само који тренутак и ватромет боја априлског јутра са уздижућим сунцем на истоку, подариће призор који ћу дуго посматрати. Шарени комби, којим путујемо, граби према Београду. Путујемо равницама Славоније и Барање.
Турнир у голбалу, игри са звучном лоптом, осмишљеној за слијепе играче, одржава се данас у земунској основној школи. То је циљ нашег путовања. Стићи ћемо на вријеме, зато смо и кренули тако рано.
Излазимо из комбија. Са спортским торбама у рукама, одлазимо до дворане у којој ће се турнир одржати. На први глас добродошлице, од стране домаћина, бурна реакција и одушевљење. Стари знанци, закључујем и помажем да се сви смјесте у гардеробу и припреме за игру.
– Слобо, додај ми ту врећицу са патикама – рече Манда, облачећи спортске чарапе преко костобрана.
– Гдје се налазе? – рекох – Не видим их.
– Не видим ни ја – рече Манда и насмија се.
– Погледај у тој великој најлон врећици.
– Је ли то ова жута? – рекох и исти час схватих шта сам „провалио“!
– Извини, друже, не сналазим се баш најбоље у оваквим ситуацијама.
– Сналазиш се ти одлично и не обраћај пажњу на формалности. Све су то ситнице. Битно је да се ипак разумијемо – бодрио ме Манда.
Ушли смо у дворану кроз шкрипава врата. Неки су одмах примјетили да ће управо та врата бити озбиљан недостатак овог простора. На једном крају спортске дворане стајала су три играча. Чекали су противнике. Иза њихових леђа је велики гол ширине око осам, а висок нешто преко једног метра. На другој страни такође гол.
Долазе и противници, екипа са Косова. Уредна спортска опрема, а преко очију црни, непровидни штитник за очи, који поред заштите служи и да слабовидне особе доведе у равноправан положај са саиграчима који никако не виде. Игра почиње.
Један од три играча, по паркету, снажно руком упућује лопту ка супротном голу. Звоне звончићи и лопта се великом брзином приближава противничком голу. Три играча, која се бране, лијежу на паркет, испружају руке и ноге, да би својим тијелима спријечили улазак лопте у гол иза њихових леђа.
Бит овог спорта је да звучна лопта, буде снажно упућена, по паркету, на супротни гол, а да друга екипа, ослушкујући, својим тијелима спријече да иста уђе у гол. Након одбране, или евентуално примљеног гола, екипа која се бранила сад упућује исти ударац ка другој екипи. Полувријеме траје десетак минута, па одмор и промјена страна. Судија пиштаљком и ријечима усмјерава ток игре.
У гледалишу двадесетак присутних. Неколико пријатеља, играчи противничких екипа и чланова породица.
Гледалишту?! Слушалишту? Боже, шта ли је?
Шкрипа врата!
Неко улази у спортску дворану.
Играч који се спремао да изведе ударац, стаје.
– Затвори та врата и нека више нико не улази – повишеним тоном рече крупан човјек што је, до тог часа, мирно сједио крај врата. Шкрипа врата. Опет неко улази? Или излази?
Са сваким шкрипавим отварањем врата игра стаје. Чека се да буде тишина.
– Е сад ми је доста – рече крупни човјек са динарским нагласком. Устаде са столице, лагано руком опипа зид и приђе вратима.
– Сада више нико неће шкрипити док траје утакмица.
Уз тресак затвори врата, држећи подигнуту кваку.
Крај утакмице. Радост побједника и озбиљна лица поражених. Анализа утакмице у ходу и жустра расправа у свлачионици.
Посматрам те људе. Ред и педантан однос према стварима је услов да се брзо и једноставно сналазе. Тачно знају гдје су шта оставили и ту их и налазе. Свака, евентуална промјена мјеста је проблем. Манда се полако облачи, са невјероватном педантношћу и озбиљним при-ступом.
– Како ми стоји кошуља? – упита, пипајући руб изнад каиша на панталонама.
– Одлично – рекох, додајући му сако.
– Како стоји овдје? – рече окрећући ми леђа.
– Одлично – одговорих прилично збуњен, јер никад нисам разми-шљао како ми стоји кошуља на леђима, ако преко ње облачим сако или јакну.
Манда је имао свој начин облачења. За њега, не види се ни предња страна кошуље.
Ускоро су сви били спремни да се крене на свечани ручак који су домаћини припремили у Школи за слијепе и слабовидне особе, коју је завршило доста данашњих такмичара из свих крајева бивше домо-вине.
Напољу сунце. – Лијеп дан – рече неко. Како лијепо грије. Ништа, осим једног бијелог штапа, није одавало да се у малој колони крећу људи који не виде. Ишао сам напријед, осјећајући лагано положен длан Мандине руке на лијевом рамену.
– Лијепе жене – рече Манда у једном часу.
Сконцентрисан на препреке што су у виду паркираних аутомобила, саобраћајних знакова и стубова по тротоару били свуда око нас, нисам ни примјетио да нам у сусрет долазе двије младе жене весело разговарајући.
– Е баш су лијепе – рекох и загледах се у њих, као да сам знао да ће већ у слиједећем тренутку стићи питање.
– Како су обучене?
– Различито – рекох и обојица се насмијасмо.
Једна је обучена јако елегантно, у тамним тоновима, са бијелом блузом украшеном воланима. Високе потпетице салонских ципела лагано су се спуштале на асфалт, уз нешто продужен такт. Грациозан ход. Црне чарапе са рубом по дужини листа нестају испод ивице црне, уске сукње са дубљим прорезом.
Мандина рука ми нешто јаче притисну раме, као да тражи наставак приче. Дјевојке су прошле, а ја гледам ријечима. За Манду, за себе, али и за Рашу, што је са својим бијелим штапом пришао ближе да би чуо овај опис.
– Вјерујем да се дјевојка враћала са апсолвентске забаве. Лијепо лице, прилично разбарушена коса и помало уморне, али лијепе очи, стварали су такав утисак.
– Груди, друже… какве су јој груди? – упита Рашо стидљиво.
– Нису велике.
– Таман – добаци Манда смијући се.
Друга дјевојка је била у фармеркама и мајици, кратко ошишана и са спортском торбом на рамену. Нисам стигао да наставим са описом, јер смо стигли до комбија.
Са лакоћом сви сједоше на своја мјеста чекајући господина који ће нам показати пут до школе.
Стајао сам испред комбија и по први пут загледао околину. Налазили смо се на малом паркингу, покрај исто тако не велике пијаце, на тргу уоквиреном старим зградама из аустроугарског периода, каквих је у Земуну много. Ускоро ће Ускрс, па је пијаца препуна тезги са шареним јајима. У излозима неколико пекара, уредно сложени переци и безброј разних пецива и хљебова. Три мала циганчића гласно су нудили робу кинеске и турске производње, истичући њихов квалитет и ниску цијену.
– Јефтино, јефтино, купи, народе, да се сутра не кајеш – узвикивали су журно идући ка центру пијаце, гдје је гужва највећа.
Са балкона сусједне зграде млада жена је спуштала корпу на ужету, како би јој продавачица у њу ставила наручене производе.
– Подигни и мене, госпођо – уз смијех добацује продавач бијеле технике са сусједног штанда.
– Пусти госпођу да прво доручкује – шеретски ће улични продавач цигарета.
Стижемо пред школу гдје су домаћини припремили ручак за све учеснике.
Уска, стрма улица постаје претијесна за толика возила, али захва-љујући труду домаћина успијевамо ући.
Као да су се на трен вратили у вријеме кад су били ученици те школе. Неколицина из групе устрчаше уз степенице, као да касне на час уз сјећања и добацивање догодовштина из тог раздобља њиховог живота. Та школа је много учинила да они данас успјешно обављају своје радне задатке, а посебно успјешно остварују контакт са средином, која често и није спремна да их прихвати.
Уским степеницама, сишли смо у сутерен гдје се налазила школска кухиња и благоваоница, посебно припремљена за ову прилику. Критичко око добронамјерника сигурно би примјетило да овом објекту треба дати прилику да се обнови. Није у сјајном стању. Много тога једва да испуњава услове своје намјене.
Тачно, али то је овим људима небитно, они не виде те „ситнице“, нису им ни битне.
Неколико расположених домаћина дочекало је, поздрављало госте и помогло да се сви смјесте на своја мјеста.
Разговори теку. Прича се о тек завршеном турниру. Евоцирају успомене и анегдоте. Права пријатељска атмосфера. Мушкараца је више, али има и жена и дјевојака, пријатеља, чланова породице.
Након кратког говора и добродошлице коју им је зажелио домаћин, крупни господин са личким акцентом и гласом снаге оркана, зачу се пјесма. Док смо чекали да стигне ручак, приђе ми млади возач нашег комбија, Раде. – Чика Слободане, ја не познајем Београд, како ћемо ми изаћи на аутопут?
– Нисам сигуран, сине, али вјерујем да Манда зна за тај проблем. Питаћу га.
Приђох Манди и на ухо му изнесох шта мучи мене и Радета, на шта се Манда само осмјехну и рече да не бринемо и да је све организовано.
Јела, пића и пјесме у изобиљу. Људи прилазе једни другима. Иду од стола до стола, уз претходно обавезно „гдје си“ . Ту сам, друже, само равно.
Додирујући наслоњаче столица, људи се крећу и стижу до столова пријатеља.
Разговори теку, највише у смјеру „Сјећаш ли се…“ и „Како ти је здравље, породица“.
Мобилни телефон је зазвонио. Госпођа поред мене разговарала је са сином што је остао у Бањалуци и није отишао на тренинг тениса. Није задовољан тренером и његовим приступом. Стално га критикује. Мајка савјетује и након завршетка разовора кратко, као за себе рече: – Није лако са дјецом, посебно нама, а и ти тренери. Данас свако ради са дјецом.
У једном часу, кад је забава већ поодмакла, на вратима се појави онижи човјек са бијелим штапом и црним наочалама. На глави је носио капу, изблиједјелу шилтерицу, свијетлоплаву атлетску мајицу са траговима прашине и креча по себи и фармерке, доста излизане и прашњаве. На тренутак застаде, склопи свој бијели штап.
– Гдје си, Добри, зашто касниш? – рече један од слабовидних, држећи у рукама неколико тањира препуних хране.
– Добри, Добри, гдје си друже стари! – устадоше неколицина присутних и упутише се према шкрипавим вратима, што их је Добри управо затворио.
– Ту сам, лепи моји. Док ја све позавршавам, прође дан. Сређујем кућу па је посла преко главе.
Услиједили су загрљаји пољупци и безбројна питања.
Посматрам тог човјека и у часу схватих зашто је добио такав надимак. Са свима се поздравио, питао за здравље и како живе. Затим је услиједило питање, да ли може како помоћи или нешто учинити за њих?
– Донео сам оне штапове са поправка, што сте их ономад послали. Телефони су такође готови. Телефонске секретарице и онај уређај сам исто донео. Све је ту, испред школе.
Поново пјесма. Онај динарски глас што зидове руши, започе неку пјесму са тужним садржајем, коју сви прихватише. Руке су у зраку. Након пјесме, неколико тренутака тешке тишине, коју прекида Мандин глас и позив да се крене.
Наш возач Раде, апсолвент факултета за физичку културу и спорт, играч сједеће одбојке и диван млад човјек, опет ме испитивачки погледа, дајући ми до знања да му још није јасно како ћемо ми до аутопута.
– Не брини, Раде, друже мој, ја Манди вјерујем и неће бити проблем.
Како то обично бива, услиједила су дуга опраштања, још једна хорска пјесма испред школе и растанак, са жељом да се и сљедеће године опет састану на неком другом мјесту.
Смјештамо од Доброг преузете ствари у пртљажник комбија. Улазимо. Раде је за воланом. Ја у другом реду иза њега. Манда се још увијек опрашта. Раде се окреће према мени и слијеже раменима. Некако заједно, у комби улази Манда и сједа поред мене, Добри отвара сувозачева врата и сједа до Раде. Ништа ми није јасно. Возачу још мање. Младић је проблиједио и једва се уздржава да нешто каже.
Мучну ситуацију прекида Добри: – Идемо, дечко. Иди равно до сема-фора и скрени лијево, па друга улица десно.
Све постаје јасно. Из града ће нас извести Добри. Слијеп човјек. Давно је остао без вида, али познаје град као свој џеп.
– Друга десно – рече возач и кришом, испод ока погледа у мене.
– Е, сад смо крај Калемегдана и идемо узбрдо. На крају узбрдице, кад улица почиње да се спушта, гледај на лијеву страну и видјећеш велику бијелу, камену зграду. То је Француска амбасада. Иза ње скрећемо лијево, па право.
– Скренуо сам лијево – рече возач тихо, а ја осјетих да је у грчу и са невјерицом посматра шта се догађа.
– Видиш, овдје се улица завршава, испред тебе је плава ограда, скрени десно па ћемо на Бранков мост.
Кад је чуо Бранков мост, возач се видно обрадова, не рекавши ништа. Даље зна и сам.
– Драги Манда – рекох пријатељу покрај себе – да ми је неко причао да ће нас из ове џунгле слијеп човјек извести, ја бих рекао да је луд.
– Слобо мој, још ти ништа не знаш о нама слијепима. Имамо ми нека чудна чула и можемо много више него што околина мисли.
Ништа не рекох. Посматрам Доброг испред себе. Лежерно заваљен у столицу сувозача, прича нам о својој породици, раду, зарадама и још много обичних ствари. Тај велики човјек је са градилишта, у истој одјећи дошао да посјети своје пријатеље што су из свих крајева бивше земље дошли у Београд.
– Морао сам доћи да се видимо – рече најнормалније, а мени је то зазвучало нестварно. Ти људи, ти моји пријатељи, користе исту терминологију као и ми „здрави“.
Предрасуде и низ других норми које смо сами себи наметнули, размишљајући очима удаљили су нас од суштине.
Ко би од нас дошао на један званичан скуп у радним прашњавом одијелу? Боже, па то је сасвим нормално. Какве везе има одијело са емоцијама и жељом да се дружиш са драгим људима? Свашта! О томе никад нисам размишљао.
– Е, сад ћеш на следећем раскршћу стати да изађем, а ви скрените лево и укључите се на аутопут за Загреб. Даље знате и сами. Стани! Чини ми се да си мало прошао то раскршће.
Раде стаде, окрену се према мени црвен у лицу и покајнички признаде.
– Јесам једно педесет метара.
– Нема везе, врати се у рикверц па наставите. Друштво, сретан пут и јавите се – рече свечано Добри излазећи из комбија.
Расклопи свој бијели штап, подиже руку у знак поздрава и познатим путем крену кући.
Шарени комби јурио је аутопутем према Бањалуци. Посматрам возача Раду, мог младог пријатеља, како се загонетно осмјехује и свако мало заврти главом, на трен дигне руке са волана и као за себе промрмља: – Да ми је ово неко причао, ни ријеч му не бих вјеровао.
– Све је у реду Раде – рече госпођа која се спремала да доврши своју аудио књигу. – Слабо се шта зна о животу и могућностима слијепих. Можемо много, много више.
– Стави АХ1 па се чујемо сутра – рече Манда неком у мобилни телефон. Познавао сам лијепу младу жену у кладионици. Помагала је Манди да испуни листић, обавјештавала га о резултатима и радовала се сваком ситном добитку заједно с њим.
Испред нас, опет, оно исто сунце од јутрос. Само се сад, са неба спушта и припрема да нестане иза хоризонта. Боје ће попримати тамније нијансе, па сивило и нестанак сунца, боја и улазак у краљевство таме. Непримјетно, све утихну. Умор је навлачио сан на очи. Затворених очију, гледам. Снажни призори данашњег дана, попут бљеска, оживљавају. Да ли сам видио до сада невиђено? Прогледао?
Април, 2009. год.
Слободан Боцо Бајић