Јунак „Пакраца“ је ратни ветеран, човјек који је добровољно отишао на славонско ратиште деведесетих и који се скоро тридесет година касније, у нашем актуелном времену, суочава с посљедицама једног насилног тока и догађаја који је тај ток производио.
„Решио сам, Пепи, неког да убијем“ – овакав почетак романа истовремено је и уводни такт који ће збивањима дати ритам, једну специфичну вибрацију кретања од унутарњег ка спољашњем и од савременог ка прошлом. У исповједној нарацији смјењује се фактографија живота у Београду препуном насиља и фактографија једне психичке болести која одређује главног јунака.
Београд, као позорница дешавања, тачније Булевар краља Александра и пијаца Ђерам овдје је гето, неуређен свијет којим владају безакоње, окрутност сваке врсте, апсурди, отуђеност, пребивалиште промашених људи, наркомана, пијанаца, уличних свирача, просјака, полицијских доушника, ситних криминалаца, дилера дроге и девиза, бивших ратника, анархиста и других невољника. Брзо схватамо и то да није пакрачко ратно искуство промијенило јунака, већ само ослободило много раније развијене мрачне пориве.
„Пакрац“ је најмање прича о ратишту, то је антиратна сага и надасве промишљено упозорење свима нама с каквим се ватрама не ваља играти.
Роман је ушао у најужи избор за Нинову награду и добитник је награде Београдски победник.
Звучно издање прочитала је Слободанка Вујанић, а књига траје 10 сати и 52 минуте.