Нови наслов звучне библиотеке „Крила“ је својеврсни антиратни роман, заснован на ауторовом искуству из Првог свјетског рата, који по својој снази и упечатљивости може да стоји раме уз раме са „Дневником о Чарнојевићу“ Милоша Црњанског, Нушићевом „1915.“, „Српском трилогијом“ Стевана Јаковљевића и др.

Станислав Краков, човјек који је по многима имао филмску биографију (поријеклом војник, устаник, ратник и племић, а личним опредјељењем књижевник, филмски редитељ, критичар и путописац), иако је за себе говорио да је „путујућа трагедија“, рођен је на самом крају 19. вијека, 1895. године у Крагујевцу од оца Зигмунда Кракова, љекара и племића и мајке Персиде, рођене Недић, која је директан потомак кнеза Николе Станојевића из Зеоке, једног од првих пострадалих у сјечи кнезова 1904. године.

Свој активни живот започиње у Балканским ратовима, а завршава га у бјекству по аустријским Алпима, по чијим су га долинама, кланцима и пећинама гонили исљедници Нове Југославије који га нису успјели ухватити.

Више пута рањаван, изнемогао од ратних болести, Краков је на крају ипак скончао  1968. године у Сен Жилијену природном смрћу. У предговору своје посљедње књиге „Живот човека на Балкану“ написао је: Четири велика рата, кроз које сам имао прилике да провучем свој живот, иако ту доста оштећен, неколико револуција, државних удара, атентата, грађанских ратова, дали су том мом животу један драматичан декор и, још више, једно опште обележје. Јер то што ја хоћу да евоцирам – то није само мој живот, то је – отклонивши детаље – углавном живот милиона људи са једног истог географског подручја и из једне исте историјске епохе, често неразумљиве и невероватне за оне који су били изван тог простора и изван тога времена.

Добио је 18 одликовања, половина је била ратна, али је добио и три смртне пресуде. У енциклопедији прве Југославије забиљежен је као „велики јунак из ратова“, а у другој Југославији је назван „народним непријатељем“.

Иако се о српском Хемингвеју како су зналци звали Кракова дуго није говорило, нити писало, јер за једне је био херој, а друге непријатељ, 1991. године од заборава га је отргао Гојко Тешић када је приредио његове три књиге, међу којима се нашао и роман „Крила“. Касније је о његовом животу и дјелу писао књижевник Мирко Демић, али и други који су указивали на значај његове појаве у српској књижевности.

У српску књижевност је унио модеран звук: фијук метка, клокотање митраљеза, тресак авионских бомби, грмљавину топова, урлање хаубица, распрскавање граната, вриштање камена, погребна звона ашова. Први Србин који је описао лет ондашњим авионом над рововима: Мотор је урлао у пенама, а ваздух јурио из напетих свемирских груди. Краков окончава маркокраљевићевску епску пјесму јунака, модерна средства масовног уништавања разносе гусле. Пред артиљеријом, аутоматима, авионима, бацачима пламена, отровним гасовима и заразама, епска ријеч пјесника нестаје у митраљеском штектању кратких реченица репортаже, строваљује се у урлик.

За потребе корисника Библиотеке, звучну књигу је прочитао писац Горан Дакић, а тонски обрадила библиотекарка Јелена Радаковић. Књига је подијељена на 19 фајлова и траје 6 сати.