Специјална библиотека је недавно издала нову књигу у оквиру едиције „Отргнути од заборава”. Ријеч је о збирци пјесама „На својој земљи” ауторке Јованке Савановић.
„На својој земљи” је прва и једина објављена књига Јованке Савановић (1919 -1998) – пјесникиње која је дуго у себи крила таленат за стихотворство, а које је попримило штампани облик тек 1969. године у издању Матице Српске.
Према ријечима рецензента, Горана Дакића „Њен невелики опус чине пјесме љубавне, пјесме рефлексивне и пјесме које зрцале необичним родољубљем. Много је у тим стиховима сјеновитих предјела у којима постоји тек једно – сумња. Игра сјенки у поезији Јованке Савановић открива античку игру у којој се смјењују супротности творећи једно…”.
За потребе едиције и корисника библиотеке, пјесме за аудио издање прочитала је глумица Слађана Зрнић. Рецензију „Суштине са маргина” написао је Горан Дакић.
Издање на брајевом писму ове ријетке књиге има 45 страница, односно 27 пјесама, кратку биографију и поменуту рецензију.
Књига је одштампана у тридесет примјерака уз сагласност породице Јованке Савановић, док је звучни тираж већи и броји 100 цд-ова.
У наставку прочитајте двије пјесме Јованке Савановић – „На својој земљи” по којој је и збирка добила наслов и „Тек сјене”.

НА СВОЈОЈ ЗЕМЉИ

У туђини сам већ постала тамновида,
свуда уз бразду стојим препуна клица
и снијем о влати свакој крај голог зида.

И тебе, земљо, дотиче ми се моја стопа.
Ево, у теби и један црв почиње да живи.
Буба се једна мала у земљу жива скопа.

Дошла сам теби од свијета кришом,
три пута земљо преорана моја,
да будем с травом иста, и будем влажна од зноја.

ТЕК СЈЕНЕ

Још траје свјетла и таме смјена;
игра у соби најтања сјена;
све има смисао свој и у тами;
пролазе двоје; туђи и сами.

Гледам у свијетле отворе свода;
мјесец је већ сморен од хода;
помишљам кратко на своје драге;
А ништа нема; тек звијезде наге
и даљине, и облак један.
Длан ми је само додира жедан.
Видим и знам то. Затварам зјене;
у соби нема ништа; тек сјене.