Познати драмски писац Ђорђе Лебовић је од 2000. па до смрти, четири године касније, писао свој једини, аутобиографски роман „Semper idem“ који је остао недовршен. Лебовићево тестаментарно дјело, роман-хроника о дјетињству у Краљевини Југославији уочи Другог свјетског рата, због особеног пишчевог стила и оригиналног поступка, препознато је као канонско дјело савремене српске књижевности.

Књига је испричана из перспективе дјечака који посматра приближавање „великог суноврата“ – ширења нацизма у својој околини као и у Европи. Лебовић је имао у виду паралелу између ондашњег лудила и рата који је у Југославији букнуо 90-их година прошлог вијека. У Другом свјетском рату он је изгубио четрдесет чланова своје породице а сам, као четрнаестогодишњак, прошао пакао Аушвица. „Књиге не би било да се опет нисам нашао у вртлогу великог Зла које сам добро упознао педесет година раније“, признаће писац у једном разговору пред крај живота. Сам наслов књиге „Semper idem“ је у ствари латинска изрека која значи – „увијек исто“ и то је натпис који се налази на порталу евангелистичке цркве у Сомбору, а односи се на зло које је увијек исто.

Лебовићева аутобиографија је најмање прича о сопственом животу, а много више скуп прича и повијести о људима са којима се писац у дјетињству сретао, почев од најближих чланова породице, па све до успутних познаника који су на овај или онај начин обиљежили макар и један кратак период његовог живота. Тако је Лебовић, можда у посљедњем тренутку, спријечио да многе животне приче прогута „плима заборава“ и да их „осека пролазности“ врати у „море ништавила“. Дјечак ће сваком свом мртвом подарити звијезду на небу, пазећи да не хода мален тамо доле под звијездама, као што главињају и пузе они што су их дали побити (Теофил Панчић).

Звучну књигу у трајању од 19 сати прочитала је Драгана Божић.