Недовршен роман великог Боре Станковића, објављен тек након ауторове смрти, прича је о човјеку који се због породице и своје љубљене на неки начин предао и постао добровољна жртва дужности. Газда Младен живио је гледајући у јуче и сутра, ослушкујући туђе жеље умјесто својих и бијући битке за све друге осим за себе. Тако је проћердао свој вијек жедан слободе и гладан љубави.
До овог остварења српска књижевност није имала роман који у тој мјери указује на тежину положаја мушкарца у патријархалном друштву. Минуциозно описани карактери, проблематика идентитета, жртвовања зарад материјалног стицања, разапетост између осјећања дужности, интимних страхова и љубави чини да након читања „Газда Младен“ постане једно од омиљених дјела не само српске модерне него и српске књижевности уопште.
Брајево издање приредио је Јовица Радановић и штампано је у на 199 страница.
„Кад су, после тога, наишли на тевтер, отворили га да виде ко колико дугује, у том дугачком, старом, његовом руком уредно вођеном тевтеру, на једној страни, сасвим изненада, нађено је забележено – ко зна када, ваљда у какво пролетно саблазно вече, ваљда у какву тиху и миришљаву ноћ – и ово:
Умрећу рањав и жељан.
И потписао се, али не: газда, хаџија, већ само Младен, и ништа више.“