Драгоцјено је када се лични дневник с временом претвори у мемоарске записе и на крају у свједочанство о једној епохи, поготово ако је тај дневник водила личност која је имала шта да каже и ако се притом информисала из прве руке, а неријетко била и учесник догађаја који су се показали као преломни у историји једног народа.

Стога је од великог значаја било што је Добрица Ћосић (1922–2014) своје дневничке забиљешке вођене пуне четири деценије преточио у вишетомне „Пишчеве записе“.

У књизи „Писци мога века“ објављен је један дио тих записа – о домаћим писцима и савременицима. Приређивач ове књиге је пишчева кћерка Ана Ћосић-Вукић. На њену иницијативу Добрица Ћосић је записе допунио текстовима о писцима о којима није претходно писао, попут Оскара Давича. Неки текстови у овој књизи писани су и с поводом, као што су некролози, обиљежавања значајних годишњица писаца и симпозијуми посвећени њиховом стваралаштву, који су за ово издање допуњени записима накнадних сјећања, одређених тренутком читања њихових дјела. Због тога су фрагментарног карактера, мозаичке композиционе структуре и отворене текстуалне форме.

Распон писаца, од Иве Андрића до Моме Капора, одразио је распон развојног лука српске књижевности и његових генерацијских обиљежја

У записима – портретима писаца савременика Добрица Ћосић је више писао о личностима писаца него што је изразио вриједносне судове о њиховим дјелима. Он узгредно и уопштено анализира књижевна дјела, а много више говори о пријатељству с писцима свога вијека и њиховим улогама у књижевном и јавном животу. На тај начин, Ћосић је својим савременицима – писцима вратио пријатељске дугове и исписао занимљиве странице своје литерарне аутобиографије.
Ћосићеве текстове не треба дословце схватити као историју књижевности, али са друге стране, они су понекад много више од тога, јер се из биографије у биографију склапа у читаочевој свијести не само књижевна сцена из времена дедогматизације српске културе, него искрсава и слика цијеле једне прохујале епохе у којој је као највећи ризик остала једино књижевна храброст, тим прије ако се зна да је пјесник „Лирике Итаке“ тада још увијек био само „антикомунистички писац“, да је славни нобеловац обитавао као књижевни самац непрестано тражећи заклон од политичке кошаве, те да су се револуционарни пјесници претварали у фанатичне чуваре режима, а досљедни револуционари постајали жртве својих идеја, односно злоупотребе тих идеја.
Сачувани у Ћосићевим дневницима и биљешкама, животописи књижевних великана претходног стољећа сада су доступни читаоцима новог стољећа, који ће из ових драгоцјених записа моћи да извуку поуку и за свој животни вијек, али и за вијек у коме ће живјети.

Звучно издање траје 8 сати и 7 минута, подијељено је у 19 фајлова, који прате 18 пишчевих савременика, уз предговор приређивача. Прочитала га Жана Вукосављевић.

(у тексту кориштене реченице Душана Милијића из „Приказ књиге Дванаест писаца Добрице Ћосића – Записи за нови век“)