„Рат се често осети у ваздуху. Просто тако, осети се. Као свако невреме.“
Овом реченицом Зоран Милекић започиње причу о једном од најтежих страдања нашег народа у Другом свјетском рату.
Послије „Аустријанке“, потресног романа о Диани Будисављевић, Милекић је насликао портрет дјеце која су преживјела рат одвојена од породице и у стрепњи да више никада неће видјети родитељски дом.
Козара, 1941. Двије породице бјеже од усташа, Нијемаца, смрти и неизвјесности. Жене се не одвајају од дјеце док мушкарци траже заклон и храну. Немила су времена, треба спасти голи живот. Свој и живот дјеце. Драгоје, Јелена и Мика главни су јунаци ове приче. Прерано одвојени од родитеља, одведени у логоре Стара Градишка и Јастребарско, потискују страх и гаје наду да ће видјети родитеље, браћу, сестре, баке и деке чим се за то укаже прилика. Неки су чекали двије, неки три године, неки нису ни дочекали срећу поновног окупљања. Ови мали хероји морали су да буду мудри и стрпљиви. Истинита прича о њима свједочанство је о величини дјечје наде и снаге у тешким временима. И опомена да се овакве приче не забораве.
Звучно издање у трајању од 11 сати и 55 минута прочитао је Станислав Љубојевић.