Почетком септембра ЈУ Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица РС расписала је осми конкурс за најбоље радове свих књижевних жанрова и родова.

Тема конкурса дефинисана је синтагмом из Ћопићевог писма Зији Диздаревићу – Златна бајка о људима. Ћопић, како се наводи у својеврсном експозеу текста конкурса, жури да напише златну бајку о људима чије му је сјеме посијано у срцу још у дјетињству и ту без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Упркос свему.

Јасно је да се овдје говори о оним људима који се налазе готово на свакој страници Ћопићевог стваралаштва – добричинама и наивцима, племенитим и часним, искреним и храбрим митраљесцима голубијих срца. На конкурс је стило педесетак радова, а жири (писац Горан Дакић – предсједник, библиотекарка Јелена Радаковић – члан и предсједница скупштине Удружења омладине са инвалидитетом „Инфопарт“ Тијана Ћуп – члан) је одлучио да награди сљедећа три:

  1. Прво мјесто  – Наш гробар (шифра: Ники)
  2. Друго мјесто – Прича о врлом писцу (шифра: Дундурије)
  3. Треће мјесто – У нашем старом винограду (шифра: Студен храстових шума)

Прича Наш гробар има понешто од Михаиловићеве сведене, почесто испарцелисане реченице. Испричана у првом лицу, као исповијест непознатом саговорнику, на гробљу, украј раке, она открива аутора мисаоне елеганције и профињеног стила. У краткој паузи, између два ашова, безимени гробар пред саговорника, који
је заправо читалац, баца неколико крхотина из живота, ни не трудећи се да састави неку већу слику о себи самоме. Гробар ће и сам, већ на почетку, истаћи да су његово име и презиме дефинисани занимањем и на тај начин ће нам представити себе као нишчег, као једног од убогих људи који је, без обзира на одсјај духа који кроз њега просијава, тек фуснота за све оне који поред њега пролазе. У гробаровој причи нема ничега великога – тек двије или три сцене из властитога живота и неколико разбацаних мисли, али у њима се итекако открива величанство живота. Јер аутор ове кратке приче, ове психолошке цртице, добро зна да се
тек у интимном, у личном поретку откривају универзалне истине. На једној страници сабијено је све – његово сазнање о супружничком невјерству, арогантна надмоћ претпостављеног, гутљај ракије печене од дивље џанарике, реченица-двије о покојном оцу Јеротију и цијели пасус посвећен Циганину Милету. Аутор ове приче показује невјероватан осјећај за приповједачко нијансирање, које се огледа у снажном контрастирау очигледнога. Тако ће, на примјер, констатовати да му је отац мртав и да лежи на истоку гробља, а потом ће додати и ово:Тамо га редовито сунце буди. Топло му костима. Гроб у којем лежи отац тако неће постати тек комад хладне земље или симбол смрти, већ мјесто уистину вјечног спокоја и мира. Та лакоћа приповиједања још више долази до изражаја у реченицама које су посвећене Циганину Милету, музиканту којем су његови за живота одредили гробно мјесто. И није нимало случајно да се у тим тренуцима у пишчевим реченицама чује лагана музика састављена од вјетра који гони борове гранчице, шуштања презрелог кукурузовог листа, лавежа паса луталица, каса Милетовог риђана. И на концу ове цртице, овог тлоцрта на којем се назире већа и љепша приповједна грађевина, стоје три ријечи које су гробарева порука свакоме кога је укопао, и знаном и незнаном: Лако му било. Његов груби, физички посао замијењен је лирском душом која у свему успјева да види оно најплеменитије. Умјесто да куне и проклиње у складу са својом „радном књижицом“, овај гробар је заправо неупоредиво живљи од свијета који поред њега пролази и нестаје. На крају приче гробар се опрашта од кратког разговора, узима ашов и креће да сокаџију Никодиму издуби кревет, да му буде удобно. И ту се, још једном открива његова емпатска природа, природа која је, без сумње, у дослуху са великом плејадом Ћопићевих ликова.

Прича о врлом писцу, коју потписује Дундурије, највише има ћопићевског духа. Писана по узору на најпознатије Ћопићеве љубавне пјесме, од Мале моје из Босанске Крупе до Прољећа, ова ниска стихова састављена је од наслова Бранкових дјела, од његових најпознатијих стихова, јунака и топоса. Негдје више или мање успјело, тек ти верси откривају истинског заљубљеника у Ћопићево стваралаштво, који је успио да пронађе мјеру и да у низању препознатљивих мјеста Ћопићеве поетике створи уистину лијепу и духовиту пјесму. У том варирању дурских и молских тренутака аутор је заправо најближи Ћопићу. (Још је Десанка Максимовић утврдила да је Ћопић у суштини пјесник туге. Тврдњу је касније поткријепио Михиз. Потврђујући Михизове ријечи, Ћопић је потврдио и Десанкине.) У судару те туге и радости код Ћопића заправо и настаје пјесма, ма колико онај најважнији њен супстрат – туга – била тек овлаш поменута у анализи његових дјела. По структури Прича о врлом писцу је најближа Незавршеној причиу којој Ћопић, у каснијим годинама, евоцира, још једном, успомене на Хашане, стада и ђеда Рада, а потом, у потоње двије строфе, у пјесму уводи и мотив смрти и хумке. И аутор ове пјесме је пратио ту матрицу: у почетку се призивају даниславнога војевања и босоногог дјетињства, а на крају, у посљедњој строфи, ефектно поентира исписујући стихове на Ћопићеве ноте:

Сад је тамо негдје под Грмечом,

поред Јапре своје вршје тражи,

ил је негдје надомак Бихаћу

с делијама на бронзаној стражи.

Можда оштри своје сабље тупе

С оном малом из Босанске Крупе.

(Уистину је прелијеп четврти стих у којем се спајају двије противуријечности!) На тај начин се остварује она парадоксална максима према којој се радост живота заснива на трагичном осјећању свијета. Ћопић је то знао, зна то и пјесник који се нимало случајно крије иза имена млинара Дундурија, те непоправљиве причалице и сањара.

И трећи рад, до краја недефинисан (да ли пјесма? стихована проза?), упориште има, макар и несвјесно, у Незавршеној причи. У нашем старом винограду је сјећање на давне дане у којима се виноград указује као универзум, а деда Милош и његова менажерија (псето Гавро и мачак Драгољуб) слике су које свакако резонирају Ћопићевом мелодијом. Јер, шта је виноград ако није млин и шта су деда Милош, Гавро и Драгољуб ако не Триша, Жућа и Тоша? Аутор, који је крије уСтудени храстових шума, у непрецизно постављеном стиху, са понешто слабијом римом и неуједначеним ритмом и мелодијом, враћа читаоца у дјетиње доба, у вријеме румених пурењака и презрелих, црних гроздова. Исконски сјај ватре окупља докоњаке жељне приче и причања и у тим пламсајима, док пуцкетају крупни суварци, пред аутором овога необичног записа отварају се многа чудеса младога доба. Нису та чудеса повезана са великим стварима, као што, уосталом, ниједно Ћопићево чудо није уистину велико; то су ситне радости какве се само у дјетињству могу и пронаћи. У нашем старом винограду пршти од боја и мириса и то је заправо највеће богатство овога рада. И у овој пјесми (назовимо је тако) долазе најприје весели часи, сати давне среће, а за њима и сјетна мисао о пролазности и умирању. Виноград, упркос свему, постоји, као залог суштинскијег, метафизичког опстанка и стога не чуди посљедњи верс: И рекао сам сину да виноград продати не сме. Непрецизност у појединим правосписним нормама, какве су, примјерице, ијекавско-екавске законитости и разуђена структура пјесме у којој се губи мисао – то су мане које без сумње утичу на читалачко уживање и које се морају узети у обзир приликом рангирања понајбољих радова.

Предсједник жирија: Горан Дакић

У наставку вам доносимо побједничке радове, који ће се сљедеће године наћи и у брошури Књижевни конкурс 2015. која ће поред штампаног дијела (у црном тиску) имати и пратећи цд у mp3 формату са пристиглим радовима овогодишњег конкурса. Такође, награђени радови биће објављени и у новом 16. броју часописа ХОМЕР.

ПРВО МЈЕСТО

Наш гробар

(шифра: Ники; аутор: Никица Банић, Инђија)

Ја сам гробар. Сад смо се упознали. Стисак руке ти омекшао. Твоја се извуче из моје. Љигаво исклизну, као да је кужног додирнула. Касно је за узмицање.
Могу рећи: ретки су они који у животу упознају бар једног гробара. При упознавању не упамте ми име. Само гробар. То ми је и име, и презиме и занимање.

Живим овде. Сазидали ми моји из предузећа ову кућу, лепу, велику. Мало се фасада почела да љуспа од сунца. Јест да је на гробљу. Научи се. Ту сам са женом и ћеркама. Двије лепотице. Даће бог: биће лепе док буде требало, до удаје. А после како им буде.

Седи, прикане, на овај камен. Тако. И он чека да буде нечије попрсје. Не устај! Куда? Научио је тај на тешко. Многи су га у животу притискали. Сад му је све лако. Тебе, видиш, није ни познавао а ни ти њега; ти му дођеш најлакши. Оставио га каменорезац. Обећа да ће га колико сутра превући дубље у гробље.

Кад си већ ту: Јуче, петак, тако сваког у месецу долазим у дирекцију да подигнем плату. Седео сам недалеко од директорове канцеларије када ме је он позвао.
Ја њега нисам приметио. Он мене јесте. Сигурно када се кретао низ ходник. Нешто намрштен, натекао, зајајио у образима као презрела трешња, каиш више не подиже навише – до скоро је то редовно чинио – стомак се омлитавео, налегао се на каиш, па каиш стење уместо њега. Позвао ме је: Пееетре! Његов изговор
био је такав да је први слог мог имена ишао у дубину његовог стомака, а онда се пењао као модра водурина горе до уста. Као да ће га удавити. Мада је то салу остављено. Тиме је показивао надмоћ нада мном, последњим на платном списку. Иди у тоалет, рече. Сад ми постаде јасно. Већ је био тамо. Неко је био пре њега. Несрећа једна, није повукао воду. Тако је директор остао не извршивши оно што је наумио. Кренуо сам одлучним кораком јер сам му био дужан. Чућеш и то.

При уласку у споредне одаје наше фирме замало не запех за пластичну кофу пуну воде. Отворих врата прве кабине, кад тамо стоји чучко. Бестидно. Ко саће пчелиње. Оставио га неко – само да знам ко. Повучем воду из котлића. Залијем га, али оно оста на чистој белој подлози чучавца. Ништа. Запљуснем га водом из оне кофе због које малопре не посрнух. Оно оде. Угледам један тоалет папир вишка, узмем га као накнаду за ово хуманитарно дело.

Шта ћеш, задужио ме мој директор. Можда је наша Марина имала три, а Заза четири године када сам приметио да ме моја Дара вара. Како сам то открио? У купатилу сам приметио да су после нечијег туширања остале црне маље. Као у црног Арапина. Дарине су биле као свила, као злато, као срма којом су украшавали кошуље средњовековних јунака. Ја сам своје познавао. Нису биле моје. Поверио сам се возачу мртвачког аута, тада млађаном широкурану. А он просу своју филозофију.

Вели, чим приметиш да су четкице у купатилу, твоја и женина раздвојене, да простиш стоје у чаши као да су раскречене, једна у једном, друга у другом крају, знај да те вара. Од свег једа замало се тој будалаштини нисам насмејао. Тек тада га погледам. Скроз на скроз, Боже, коса му гавран коврџава као она заостала маља у купатилу. Све ми постаде јасно. Па то је његова била. Ништа чудно: често ме је Дара с њим поредила.

Иза овог налаза нисам јој ништа рекао. Нисам имао никог осим ње. Али пожалим се овом мом директору јер ме је прозрео. Видео да сам се нешто растужио. Велим му како је на ствари и на кога сумњам. Сад видиш не бих. Замисли се он, директор. Док му казујем, очима по земљи прљуши шара. Добро је слуша, мислим ја. Потапша ме по рамену и оде. Од тада возач мртвачког аута није превозио лешеве до капеле,  па је престао да свраћа до нас. И то си значи чуо! Јесте, моја Дара је првог мужа мотиком дотукла. Мештани кажу морала. Сво зло се тада из ње пролило. Остало много тога доброг. Било па прошло.

Куд сам ја зашијао! Блесавог ли човека! Јеси ли за једну отровушу? Од дивље џенерике. Расте у дну гробља, у заветрини, роди као ниједна друга. Не питам: да ниси у жалости, прикане? Сваког упитам: ред је. Најчешће такви са мном заседну. А, писац , кажеш. И ја сам био. Пискарало, тако је изговарао мој отац Јеротије, па ме се одрекао. Ја за инат њему, узмем Дару. Никад нам није долазио, све до прошле године  – мртав; ено га на истоку гробља. Тамо га редовито сунце буди. Топло му костима. Нек му је лака црна земља.

Често нам наврате пси луталице. Мали, велики, кусасти, плави, крволочни и жедни. Сви се они напију на чесми испред наше куће и онда помокре покрај Циганина Милета. Ту им је најближе. Ту Милету његови место за починак изабрали; поред самих улазних гробљанских врата. Скупо јесте, говорили Цигани када су плаћали, ал близу живих људи. Гледали у мене, Дару Зазу и Марину. А при том су мислили: Нека га до улаза. Нека гледа преко пута, тамо на поток, где долазе наши чергари. Дођу Цигани, скрену с пута, ту поред жалосне врбе, утаборе се. Пале ватре, пецају, купају се и све то док их ветар не усковитла. Цигани не воле ветар. Онда их вихор понесе и они нестају. А у гробљу, баш овде испред нас лахор почне да се игра боровим гранчицама; баца их Милету у очи, он не трепће, тад ми се учини да ће му сваког момента скинути шешир са главе, а он ће га предухитрити. Не би ме зачудило да овога трена Миле напусти гробље и све ове око себе и крене са својим риђаном од реда до реда кукуруза, наравно туђих. Набере коју приколичицу. Од њих је сину некоћ купио пиано. Ено га у Италији свира, променио презиме, избелио кожу, оцу на сахрани није био, јавио да нема времена, има обавезе према послодавцу, послао пуно пара – од њих је овај мермерни Миле. За сва времена, уздахну они који дођу у гробље, кад угледају Милета.

Боже, где ја одох! Заћорио па не знам стати… Сунце на једну, а ја на другу страну. Сахрањују у три сокаџију Никодима. Кашљуцнуо неколико пута и наставио да спава. Тако се укућанима указала његова смрт.

Ено га, у вратима ашов чека на мене. Време је, опрости, да покојнику издубим вечити кревет, да му буде мекано под главом; нарадио се; заслужио је. Лако му било.

ДРУГО МЈЕСТО

Прича о врлом писцу

(шифра: Дундурије, аутор: Божидар Дринић, село Влакница)

Ево приче о врломе писцу

старом знанцу из читанке моје,

о чувеном Хашанском делији,

милом сину добре мајке Соје.

Још и ово мора да се знаде

о унуку старог ђеда Раде.
Сазнах за њег  док сам дијете био,

распјеваног цврчка док сам чито,

у потоку кленове ловио

кроз јаруге и љескаре скито.

И маштао да је моја чета

под командом храброг Јованчета.
Волио сам тог Лазара Мачка,

Дугог Стрица и Потрка Ђоку,

због  Луње сам прве пјесме писо

у Ланишту кад сам чуво стоку.

Обожаво малог Николицу

и његову чудну приколицу.
Пројахо сам кроз Долину златну

на крилима шареног лептира,

пред колибом старог угљенара

пронашао стадо без пастира.

Са ногама на ватрену вранцу,

а са главом у Тришину кланцу.
Кроз те буре у данима ратним

прошао је славна војевања,

чобаници са пашњака знаног

давао је лажна обећања.

И сањао у јесење дане

Како води свате у Хашане.
У чувеној осмој офанзиви

Нит од пушке нити од метака

Већ физике и од ботанике

Настрада му стотине јунака.

Све због књига и научних списа

И због жабе буфо вулгариса

Сад је тамо негдје под Грмечом,

поред Јапре своје врше тражи,

ил је негдје надомак Бихаћу

с делијама на бронзаној стражи.

Можда оштри своје сабље тупе

С оном малом из Босанске Крупе.

ТРЕЋЕ МЈЕСТО

У нашем старом винограду

(шифра: Студен храстових шума, аутор: Радован Синђелић, Богатић)

И последњи тихи дашак дана је свенуо мирно и неприметно у мору траве поспане, црн непрозиран талас мрака је кренуо из букове шуме пењући се увис уз стабла и гране. И целу земљу и све је на њој покрила танким златим нитима проткана мрака копрена ћутале су птице у гнездима чекајућ’ Вечерњачу да изгреје јер ова ноћ сећања је била њена.

Упрегао је месец у своја велика кола четири прекрасна снажна вранца иста ко некад , мој дјед Милош што је имао у шталама својим и зауставио их је изнад дубоког кланца, чијих се сивих сенки у сновима још увек бојим. Полетео је из дома свог у срцу прастарог бреста, гавран мртве душе да изброји на трен му затрепери сенка изнад винограда, а онда је брзо неста …

Деда је волео да лети буде у винограду и са њим беше Гавра његово псето верно и стари Алмедин и ислужен наш коњичак ноћиваше ту, волели смо га неизмерно… На дрвеном крову ђерма са главом спуштеном на груди изгледало је као да се клања спавао је све док прва зора не заруди Љубинко ветрогоња наш шарени петао луди. Чим би дјед за виноград упрезао стара кола он би скакао у њих. И мачак Драгољуб преко стрњишта и њива у први касни сумрак дошетао би да с њима заједно сања, скроман, миран и тих… На трагу колибе мале спавали би он и пас скупивши се у клупчад. Некад би са собом деда повео и нас мале, свога брата унучад.

Планула би велика ватра од крупних суварака, пекли би пурењаке, са плота би нас гледала стара велика сврака, ружна и једноока, али се нисмо бојали те необичне свраке… И она би добила свој део златних печених зрна, та тужна птица црна …

Шуштало би мирно лишће лозе винове и шумеле су љупко бресака мирисних гране, бијели би лептири слетали на незатворене кринове, страшило би се опрезно окретало на све стране док би замишљен ветар шаптао своје руне, до најближих чокота дошуњале би се куне на наше поноћно сијело. Оне су волеле више црно грожђе нег бијело. Усјајиле би очицама слушајући приче сјетне што причао би их дјед, крај мравињака би сјеле и биле би заистa сретне ко пчеле кад падну на мед, те мале куне смеле …

Те давне нестале ноћи сад само у сјећању живе. Виноград  дедин стари и дан данас постоји и колиба у њему и данас траје. А дјед је жив још само у сновима мојим у њима најслађу пуцад из своје руке ми даје… И некад зачујем лавеж исти ко нашег  Гаврила и засја месечина ко црног Алмедина грива заблиста ко најлепша свила. И жеравице оживе, разгоре се по пећи црвене ко баке бледе од тихог смеха њиховог учини ми се ноћи неке да то Драгољуб преде…

У виноград понекад одем сам, дању. Ноћу ме сенке плаше. И чујем шуми лоза и као да ме пита : – Сјећаш се дјечаче дједа и старог друштва нашег? Где ти је брат малени што он некад не дође зар заборави да овај виноград има још увек најлепше на свету грожђе? –  Ни секе нема да сврати – тужно чокоти шуме – да видимо јој косу од злата, да чујемо њене песме… Венац од белих рада ко она нико исплести не уме. Жељни смо, срце нам ледно. Ја ћутим шта да им кажем ? Срце ми празна палата. Tешко је и мени бедном. Ко тужни добошар о добош срце ми жалосно лупа. Одавно нема мени моје сестре и брата. Па лажем : – Доћиће они, доћиће заједно једном. Бићемо поново скупа.

И рекао сам сину да виноград продати не сме.