Прво мјесто освојио је Јовица Мијатовић из Источног Сарајева са причом „Нина“ (шифра: Стријелац 1960), другу награду заслужио је Ђуро Шурлан из Београда са причом „Принцеза и Пепељуга“ (шифра: Вук), а трећу Мирослав Мишел Болтрес из Смедерева са причом „Мученица“ (шифра: Расковник).
Честитамо побједницима, а осталима се захваљујемо на учествовању, уз жељу да и даље пишу, маштају и буду креативни.
Сви радови биће објављени у традиционалној брошури у звучном формату, а побједничке приче и у гласилима библиотеке – часопису на брајвом писму „Ријечи у прстима“ и звучном часопису „Хомер“.
У наставку слиједи образложење жирија, које као и побједничке радове можете послушати у mp3 формату.
Саопштење жирија књижевног конкурса ЈУ Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске 2014.
Јавна установа Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске је за тему свог овогодишњег књижевног конкурса понудила стихове култног фолк-рок пјевача, кантаутора и савременог америчког пјесника, корифеја „бит генерације“, Роберта Зимермана, алијас Боба Дилана – „Херој је онај ко разумије одговорност која долази са слободом“.
Тема је, дакле, врло широко постављена и давала је раскошан интонативни опсег у оквиру којега се, доиста, дало размахнути и „расвирати“.
На конкурс је приспјело петнаест радова, безмало подједнак број пјесничких и прозних.
Но, одмах се мора рећи да су прозна остварења увелико надскочила и надишла пјесничке текстове, о чему најбоље говори чињеница да су се међу награђенима нашле искључиво приче.
Овога пута, да се сликовито изразимо, лире су звучале помало раштимовано.
Како нека неписана конвенција налаже, кренућемо обрнутим редосљедом – од трећенаграђеног.
ТРЕЋА НАГРАДА је ове године припала причи „Мученица“ и аутору који се крије иза шифре „Расковник“.
У пост скриптуму приче стоји ауторова напомена и посвета: „Ова прича је написана по сећањима на казивање мога прадеде Милоша, а ја је посвећујем свим српским ратницима и обележавању стогодишњице од почетка Првог светског рата…“
То причи промптно даје печат „пригодности“, али пригодност, сама по себи, не може пресудити у оваквим одвагивањима.
Прича, разумије се, има друге квалитете.
Ако је допуштено да се мало и нашалимо, она има упечатљиву „сендвич структуру“. Прадједово приповиједање уз лампек, уз ракијски казан (што, помало, заноси ка класику крајишке литературе) нашло се између двају лиризованих, амбијенталних дескриптивних пасажа који су у највећој мјери „Мученицу“ препоручили за трећу награду која јој је припала.
Макар те монолошке партије и нису баш највјештије написане, макар остајале у квргама, макар се не разлиставале до краја, до пуноће живота – почетак и крај (посебице крај!) приче им дају неопходну свјежину, оне неопходне живодајне сокове који у читаочевом слуху струје, шобоћу и шикљају упечатљивим витализмом.
Ево те „горње шните“:
„Над омаленим засеоком бајковитог шумадијског села, новембарска прохладна је ноћ ћилим ведрог неба и звезда рој распрострла…
Мој деда, честита старина, на троношцу трошном седи крај старог лампека и чека да потеку прве капље од ‘мученице’… Из чибука бели димови беже у ноћ, док он некуда у даљине, само њему знане, сетно гледа и каже ми…“
Сасвим природно, као цурак препеке, одавде креће старчев монолог о ратној голготи, путу преко Албаније, очима које су се чемера наситиле и напојиле, о три танета која носи у тијелу и лијепом аманету, ликом обмотаном, што мучи на тавану, испод задњег рога источне греде, на прочељу.
„Доња шнита“ је, по логици ствари, примила све сокове одозго:
„И заћута.
Чибук од приче згаснуо, деда узе у руке угарак, проџара ватру испод бакреног казана и њиме опет дуван припали. Негде у ноћном даљу захукну буљина, залепета крилима. И први млаз, млаз од препека ‘мученице’, весело тад у буренце потече…
– Да, унук мој, ово ти је и мој завет, и тестамент. А сад, таки је ред, да пробамо ми по једну малу чашицу!
Наточисмо.
– За жив ми ја и жив ми ти! – деда раздрагано наздрави.
Куцнусмо се и искаписмо. Стресосмо главама и згледасмо се, па заћутасмо задуго…
Чуло се само како ‘мученица’ тихо тече у буре, у ноћ, у векове.“
И још једна шала (допола, као што то вазда бива, уозбиљена) којом ћемо окончати: иако је салама стајала од јутрос, а ни салата баш не цепти од живота, хљеб је тако укусан, лијепо испечен, мекушан и са мјером зачињен, да нас очас враћа у неко друго вријеме и друге, озоном задојене атаре.
Уколико је овај аутор са свјесном и искристалисаном наканом литераризовао једну људску исповијест (чак и ако није тако, ми имамо пуно право да вјерујемо да јесте, будући да се управљамо искључиво према понуђеном тексту, чији прозни инструментаријум оправдава овакав став), онда прича „Принцеза и Пепељуга“ битише у традицији српске „стварносне прозе“ осамдесетих година минулог вијека.
У наставку узимамо у задатак да оправдамо овакву тврдњу.
У поднаслову приче стоји оваква назнака: „Разговор са Видом Тарбук, слепим коректором, професором музике и филозофије у Београду, 29.6.2006.“ Аутор прибјегава једној мистификацији, узима образину објективности, објективног, непристрасног биљежења једне исповијести, истовремено у довољној мјери прикривајући и откривајући своје присуство. Стиче се утисак да је прича стенограм једног снимка забиљеженог на магнетофонској траци (намјерно кажемо магнетофонској траци, а не диктофону или мобилном телефону).
А она то, свакако, није.
„Рука мајстора“ се препознаје у ритмизацији, ефектним резовима и вјештој монтажи елемената. Прича носи јак печат, рељефни суви жиг аутора испод алинеа текста. Покушаћемо да будемо сликовити: окапина, мрље крви су жртвине, али је у снијегу, у смрзлој покорици утиснута вучија шапа (шифра „ВУК“!).
Аутор већ на самом почетку чини лак „додир четком“, даје мали, овлашни акценат који одређује карактер читавој „слици“. Он, наиме, упошљава једну инверзију илити уметак који дефинише првенство ауторства. „Рођена сам 1931, започела је своју причу госпођа Вида, професорка музике у пензији“ – рећи ће он на самом почетку приче.
„Рођена сам (ја – дакле прво лице – прим. жирија.) 1931“, а потом слиједи кратко и једино пројављивање аутора приче: „…започела је (она – дакле треће лице – прим. жирија) своју причу…“ Надаље, до краја приповијести, говори искључиво њена јунакиња. По Миљковићевом рецепту – „на местима где је песма најлепша/ онај који је први запевао повући ће се“. Приповиједање се промеће у големи солилоквиј главне јунакиње.
Да конкретизујемо ствар на овакав начин: она је започела своју причу која је, заправо, моја! Приповједач на уста своје јунакиње приповиједа њену животну причу. Вида Тарбук је, дакле, само медиј кроз који говори аутор приче. Тако он успијева да једну комплексну приповијест исприча једноставним језиком који се ближи разговорном. „Излагање“ тече природно, линеарно, праволинијски – без ретардација, без дигресија, без непотребних епизода и рукаваца.
Уподобљавајући се до крајњих граница оној премиси према којој умјетност није живот, премда се животом обилато храни, аутор „Принцезе и Пепељуге“ настоји да исприча интегралну животну сторију Виде Тарбук, од њеног рођења, до позних година живота – до захода њене осме деценије. Та амбиција је, разумије се, изродила и поприлично обиман текст, најдужи, заправо, међу радовима приспјелим на овај конкурс.
Један живот наново пресаздан у говору, у приповиједању главне јунакиње.
„Принцеза и пепељуга“ посједује и супстрат такозване узорне приче.
Вида Тарбук је прешла свој „ход по мукама“, своју катарзичну голготу – од злостављане ослијепјеле дјевојчице, до особе која се у потпуности остварила кроз умјетност и свој велики дар. Међутим, у тренутку када досеже највишу тачку, јунакиња се прекрасно урамљује у ону скромну народну сентенцу „у злу се не понизи, у добру се не узвиси“:
„Ето, видите, живим господствен живот! А кад сам се удала, и мој муж хтео да имам кућну помоћницу, ја сам рекла: Знаш шта! Или ја, или кућна помоћница! Ја нећу да будем нека нижеразредна глумица која добије главну улогу у позоришном комаду.“
Не жели из руку да испусти одговорност коју јој је лична слобода донијела.
Чврсто држи коноп о којем виси сидро.
Посредно, аутор нас тако подсјећа да су хероји ту, поред нас, у сусједству, међу нама, па и међу припадницима популације слијепих и слабовидих.
Хероји су, другим ријечима речено, обични људи.
У примарној равни, у својој есенцији, херојство је унутрашњи, интимни чин који се потом – у секундарној равни – може оспољити и у виду крупног акта или грандиозног подвига.
Но, не нужно.
ПРВА НАГРАДА заслужено, увјерени смо, припада причи „Нина“ која је приспјела под шифром „Стријелац 1960“.
Исписана у стилу савремене, питке прозе – притом сасвим култивисане! – ова прича представља у првоме лицу испричану личну исповијест поводом друге особе, да то тако, помало парадоксално, формулишемо.
И управо то – та суптилна парадоксалност (на разним нивоима и у различитим појавностима) је основни сукус овог текста.
Тако, уосталом, прича и почиње: „Да, јуче сам срео Нину, а волио бих да нисам.“
То је једна од оних екстраординарних реченица – изненађујућа, свјежа, непредвидива, иновативна, интригантна – каквима се зачиње свака велика и озбиљна приповијест. Реченица која се ломи на средини и поприма сасвим другачије обличје и усмјерење. Заиста ефектан почетак приповиједања.
Ова прича на најбољи начин потврђује оно широко распрострањено увјерење да слијепе и слабовиде особе до крајњих, фасцинантних, чак, граница развијају своја преостала чула. Аутор посједује микрометарски истанчану сензитивност за звуке, мирисе и друге ситне треморе који се коскају ноздрва, слуха и – духа.
„Обоје смо уживали сједећи у башти ресторана реченог тржног центра за једним од столова у непосредној близини фонтане, јер жубор воде тако лијепо одмара и увијек ми се чинило да сједим поред планинског поточића у родном селу мога оца, гдје сам као дијете сатима и сатима сањарио и маштао; а шта има невиније и љепше од дјечачке маште када си пилот у бескрајним плавим висинама, морепловац на узбурканим морима и океанима или можда врхунски фудбалски ас који излазећи на терен слуша како сто хиљада гледалаца, скоро у екстази, скандира његово име“ – рећи ће аутор на једном мјесту.
На другом, пак, ово: „Да барем осјећамо дашак повјетарца, шетња би ипак била пријатна. Овако, поред врелине која је врло мало, или нимало попустила, нервира ме и језиво псеће дахтање питбулова, дога или добермана које су њихове газде извеле у вечерњу шетњу. Мада сам више пута слушао да је пас најискренији човјеков пријатељ, због непријатне успомене из дјетињства, када ме комшијски кер поприлично нагрдио, осјећао сам извјесну аверзију према овим, без сумње племенитим, животињама, али у чију се племенитост баш не бих желио увјеравати.“
На трећем: „Све ово рече одбијајући димове јевтиних цигарета, што као дугогодишњи пушач непогрешиво процијених. Помислих – боже, па то је један од индикатора њене садашње ситуације, јер некада је била једина у средњој школи која је пушила „марлдборо“…“
Са друге стране, ова прича је оплемењена суптилном сугестијом (као фигуром, са стилистичким предзнаком). Она има и један патетике лишен катарзично-едукативни патос који се, поново, заснива на унутрашњем парадоксу.
Главна јунакиња, Нина, јесте све друго само не херој у граничницима Диланове дефиниције. Она, заправо, функционише као нека врста антихероја.
Све што лијепа и слабовида Нина чини и што ју је у крајњој консеквенцији довело до самога дна, у емотивном и егзистенцијалном погледу, стоји у контрапосту спрам онога „херој је онај ко разумије одговорност која долази са слободом“. Она, просто говорећи, све ради погрешно.
Њено халапљиво освајање слободе кроз тајну и „забрањену“ везу са професором игнорисало је сваки вид одговорности. Њена слијепа жеља да „на велика врата“ уђе у свијет видећих, није имала неопходну противтежу и пријеко потребни баланс. На тај начин њено је ослобађање било хрљење у сопствено утамничење. Срљање. Дјелање „у корист своје штете“. Нина је, на директан начин, антипод Види Тарбук из другонаграђене приче.
Хероина ове приче није херој о каквоме пјева Боб Дилан. Сходно томе, прича се мора читати у обрнутом кључу. То говори нешто о вјештини и литерарним компетенцијама њеног аутора. Таквим дубоким контрастом, нудећи нам, заправо, негатив или обрнуту матрицу, аутор више него ефектно апострофира и истура поенту (илити поруку) која, на овај начин, много дубље резонира унутар задате теме конкурса.
Честитајући награђенима и желећи им успјеха у будућим списатељским подухватима, у име жирија – Мирко Вуковић.
У наставку прочитајте побједнички рад:
НИНА
Да, јуче сам срео Нину, а волио бих да нисам. Након стравично врелог јулског дана, када је жива у термометру прелазила и преко 35 степени и када се дисало на шкрге, те је права казна била напустити аклиматизоване просторије стана, осјетивши да је бар мало врелина попустила, супруга и ја изађосмо у шетњу са намјером да мало протегнемо ноге, а након тога да сједнемо у једну од љетних башта које су оживљавале са првим сумраком на вечерњу кафицу. Етапа за шетњу била је већ уобичајена – шеталиштем поред мале рјечице или, боље речено, потока Добриње па све до тржног центра Меркатора. Обоје смо уживали сједећи у башти ресторана реченог тржног центра за једним од столова у непосредној близини фонтане, јер жубор воде тако лијепо одмара и увијек ми се чинило да сједим поред планинског поточића у родном селу мога оца, гдје сам као дијете сатима и сатима сањарио и маштао, а има ли ишта невиније и љепше од дјечачке маште када си пилот у бескрајним плавим висинама, морепловац на узбурканим морима и океанима или можда врхунски фудбалски ас који излазећи на терен слуша како сто хиљада гледалаца скоро у екстази скандира његово име.
Изашли смо у шетњу супруга и ја обучени у лагане љетне тренерке. Да барем осјећамо дашак повјетарца, шетња би ипак била пријатна. Овако поред врелине која је врло мало или нимало попустила, нервира ме и језиво псеће дахтање питбулова, дога или добермана које су њихове газде извеле у вечерњу шетњу. Мада сам више пута слушао да је пас најискренији човјеков пријатељ, због непријатне успомене из дјетињства, када ме комшијски кер поприлично нагрдио, осјећао сам извјесну аверзију према овим без сумње племенитим животињама, али у чију се племенитост баш не бих желио увјеравати. Управо када ми је супруга говорила да како знамо и умијемо морамо наћи паре да купимо нову веш машину па макар и на кредит, јер је стара дотрајала до границе неупотребљивости ислуживши свој вијек трајања, са клупе поред које смо пролазили зачух звонак женски глас, учини ми се неприродно крештав. „Јооцоо, па забога јеси ли то ти?!“ Боже, глас ми је нешто познат, али ко ли би то могао бити? Приђосмо клупи. „Шта си се уобразио, није могуће да си ме заборавио, стару школску другарицу из основне и средње школе.“ Грозничаво сам покушавао да се присјетим. Враћао сам филм уназад све до раног дјетињства. Било је доста тих школских другова и другарица из основне и средње школе. Неке сам повремено сретао, са неколицином од њих које су судбина и животни путеви одвели од родног града повремено сам се чуо телефоном. Углавном евоцирали смо успомене из добрих школских дана више него што смо причали о свакодневним мојим или њиховим проблемима. Прошлост ми се чинила по много чему љепша од садашњости, а морам признати да зазирем од свакидашњих јадиковки, на шта се често своде разговори о данашњем времену и проблемима. Која ли то од мојих школских другарица сједи сама на клупи поред овог већ дуготрајном љетном сушом поприлично водом осиромашеног потока, тачније речено поточића. Изненада се сјетих. Па тај неприродно крештав глас који се временом толико измијенио и није више онако звонак и лијеп, то је ипак глас Нине, моје школске другарице из основне и средње школе, својевремено далеко најљепше дјевојке у нашој генерацији. „Је ли слободно?“ упитах дрхтавим и несигурним гласом. „Наравно да јесте за тебе и даму у твом друштву, јер ако те памћење служи, поред мене је сјести увијек било слободно, поготово за тебе.“ Некако, признајем невољно и несигурно, супруга и ја сједосмо поред Нине.
Размишљао сам како започети разговор. Нину већ нисам годинама сретао. Тек понешто сам чуо од заједничких школских другова о њој. Да она, од које се највише очекивало од цијеле наше генерације, и није баш успјела у животу, а далеко од тога да је срећна и задовољна.
Као кроз маглу сјећам се, у основну школу за слијепе и слабовиде коју сам похађао у сарајевском предграђу Неџарићи Нина је дошла у шестом разреду основне школе. Плавокосу високу цурицу са поприлично добрим остатком вида довели су њени родитељи. Родитељи су јој били, како се у оно вријеме у социјалистичком жаргону говорило, буџе. Отац директор филијале Југо банке у Сарајеву и функционер ондашњег савеза комуниста, наравно уз то је још ишло да је и истакнути друштвено-политички, културно-спорски радник; а мајка јој је била професорица музике у престижној петој гимназији, школи за коју се причало да је школа за дјецу оних који припадају друштвеној креми. Мајка јој је држала и приватне часове клавира. Сјећам се и Нина је изузетно лијепо свирала клавир, за шта је и била и редовно похваљивана од Веселинке, наше старе добре наставнице музичког васпитања. Та плавокоса, висока цурица брзо се изборила за статус најбоље међу нама по свим тада важећим критеријумима. Брзо је изборила привилегован положај код већине наставника и васпитача. Имала је све што ми нисмо: љепоту, шарм, урођену бистрину, гардеробу коју су јој куповали родитељи у елитним бутицима и робним кућама, као и џепарац који је вишеструко прелазио биједну цркавицу коју смо ми остали добијали од својих родитеља. За своје године изгледала је много зрелије. Ми дјечаци из разреда били смо потајно заљубљени у њу, али наравно нико није имао храбрости да јој на то скрене пажњу. Са разлогом смо се бојали пораза и неуспјеха, јер ипак она није била било ко. Она је Нина, далеко изнад свију нас. И у средњој школи били смо заједно. Она је похађала административно-технички смјер. У Београд или Загреб није отишла на школовање због жеље њених родитеља да не буде далеко од њих, мада су њене амбиције биле далеко веће од административног техничара, али рачунала је да ће након средње школе уписати студије и тако наставити кораком од седам миља ка жељеном циљу. Као средњошколка стасала је у прелијепу дјевојку, природну плавушу манекенских пропорција. Корачала је као газела, урођена љупкост, шарм и звонки сопран чинили су је још атрактивнијом и недодирљивом за нас остале средњошколце који смо за њу изгледали још увијек као незреле пубертетлије. За добрим коњем и прашина се диже, па је тако Нина постала предмет не баш увијек добронамјерних сашаптавања и оговарања. Шушкало се да је посјећују неки видећи момци и то ни мање ни више него из студенског дома, који је био ту одмах у близини наше школе и интерната. Ускоро је процурила сензационална вијест која је брзином мисли обишла све ћошкове учионица, школских ходника и интернатских соба. Ко је први лансирао новост, није се знало. Углавном, у повјерењу се причало, а из поузданих извора се дознало да Нина има нешто са Мићом, професором физичког васпитања. Многи су тврдили да су их онако сасвим случајно затекли на неким скровитим мјестима, неки чак и да су их открили како се љубе. Многе љубоморне школске другарице су се патетично згражавале, моралишући да то није у складу са законом, а поготово са моралним кодексом школе и да случај треба што хитније пријавити директору како љага не би пала на цијелу школу, те да се мора спријечити да професори заводе своје слабовиде ученице. Мада сам ја дубоко убјеђен – знајући да је професор Мића био изузетно згодан момак од неких тридесетак година, црномањаст, висок и плећат – да би свака од мојих школских другарица радо била са њим када би јој се за то указала прилика.
Ипак то нису биле само приче. Није прошло ни мјесец дана од матуре, а Нина и професор су се вјенчали. Слушао сам од других, који су се тог касног јунског поподнева затекли у близини зграде градске општине, гдје је било вјенчање, јер нико од нас, њених школских другова, није добио позив да присуствује вјенчању, да је изгледала сјајно. Излазећи из општинске зграде у бијелој вјенчаници са професором, изабраником њеног срца, дјеловала је импресивно. Ушла је у аутомобил, а потом је колона кренула у један престижан градски ресторан, гдје је било заказано свадбено весеље. Недуго након тога један од мојих школских другара, Сале, који је онако из прикрајка ћорио, а који је као и ја био заљубљен у Нину, причао ми је да када је сватовска колона полако пролазила испред општине, да је са врелом сузом у оку тихо рецитовао прелијепу љубавну пјесму, жалопојку прослављеног српског пјесника Велимира Рајића „На дан њеног вјенчања“, која почиње оним антологијским стиховима: „И срушише се лепи снови моји / јер венац главу твоју сад покрива, / други сад с тобом пред олтаром стоји, / проста ти била моја љубав жива“. Сироти мој другар Сале није био једини кога је потресла вијест о удаји наше школске другарице Нине. И сам сам био на том поприлично дугом списку. Њему је било горе само из разлога што је у неку руку непосредно присуствовао том за нас тужном догађају.
Прођоше након тога три, четири године. Једне октобарске вечери, док је суморна јесенска киша непрекидно падала, Салета сретох у клубу градске организације слијепих на једној другарској вечери. Чувши мој глас дошета до мене и, имао сам утисак, онако славодобитнички лупи ме по рамену. „Хеј, лафе, има једна фришка новост“. Онако нехајно се окренух и рекох му: „Сале, говори, али без неког сувишног увода и околишања као што ти то обично чиниш“. Сале се благо насмијеши и тоном којим се говори вијест од планетарног значаја ми рече: „Знаш, добио сам поуздану информацију, Нина се развела, брак јој је доживио бродолом, било је ту свега и свачега, а и треба јој када је потрчала за професором. Сада кажу да је очајна и у депресији. Осјећа се изиграном и превареном. Причају да се чак и пропила и да је почела да живи крајње неуредан живот, који је води на пут без повратка“. Ово рече узбуђеним, промуклим гласом. На то му, што је могуће сталоженије, одговорих: „Супер, сада ти се указала прилика. Сад све зависи од твојих способности да је утјешиш, па навали, стартуј на прву лопту“. А Сале ће ти на моју опаску: „Важи, само молим те, ти се држи мало по страни. Кроз све вријеме школовања у свему смо увијек били ривали – у куглању, голбалу, атлетици, заједно смо наступали само у школском хору па се сада немој мијешати, овог пута покушаћу сам“. Нисам знао да ли говори озбиљно или се шали, али му одговорих да ћу му припомоћи једино ако то он буде тражио и да сам ангажован на другом терену, па што се тиче Нине, барем када сам ја у питању, има потпуно чисту ситуацију. Шта је даље било са Салетовим амбицијама по питању Нине, стварно не знам, али по свему судећи и поред новонасталих околности које су му наизглед ишле у прилог, Салетова операција ’Нина’ поново није успјела.
Из размишљања ме трже промукли Нинин глас: „Па што си се тако збунио, ниси срео Софију Лорен, него стару школску другарицу тотално промашеног и пропалог живота. Него, изволи, прво ме упознај са дамом, а потом причај гдје си, шта си, шта радиш, па ако те буде занимало, испричаћу ти ја понешто о себи“. Све ово рече одбијајући димове јевтиних цигарета, што као дугогодишњи пушач непогрешиво процијених. Помислих, боже па то је један од индикатора њене садашње ситуације, јер некада је била једина у средњој школи која је пушила „марлборо“, тада један од престижних симбола. Мало се прибрах и рекох: „Нина, извини на збуњености. Знаш, мало сам изненађен, ово је моја супруга Цеца“. На те ријечи моја супруга пружи руку Нини. „Предлажем ти да са нама пођеш до баште ресторана Меркатор, па да уз пиће наставимо разговор“. Без ријечи Нина климну главом, уста и кренусмо.
У већ поприлично испуњеној башти нађосмо један слободан сто, по мојој жељи у непосредној близини фонтане. Да бих релаксирао атмосферу и подстакао разговор, присјетих се пар анегдота из старих школских дана. Нина се благо осмјехну, али њен осмијех, ипак сам осјећао, далеко од тога да је био осмијех срећне и задовољне особе, напротив то је био осмијех меланхолика који је одисао болом и чежњом за нечим давно изгубљеним. Након тога трудио сам се да што краће испричам о себи од дана завршетка средње школе па до данашњег времена. Након што сам привео причу крају, гасећи цигарету, онако нехајно Нина рече: „Па драго ми је; поприлично срећан и лијеп животни пут, који ће се, надам се, и наставити. А поготово ми је драго што поред тебе видим супругу и што имаш складан, успјешан брак. Моја животна прича је доста бурнија, узбудљивија, али без хепиенда, а крајње одредиште којем ме мој животни пут води, изгледа, зове се доврага и тешко да ћу наћи раскрсницу која ће ме упутити на неко срећнију адресу“.
Након тих Нининих ријечи завлада непријатан мук. „Нина, то ми баш и не личи на тебе, ја те баш не познајем као песимисту. Гдје ли се изгуби онај твој ведар дух којем си плијенила и одушевљавала нас, а богами и професоре?“ Нина слегну раменима. „Живот, другар, живот, а дабогдо нисам одушевљавала професоре или барем једног од њих.“ Уз тужни осмијех додаде: „А сада, ако нећу замарати тебе и супругу и тровати вас својим болом, могла бих да вам понешто испричам.“ И тако поче Нинина интимна исповијест.
„Јесте, била сам млада, поприлично лудо размажено дериште, јединица кћерка богатих родитеља и уз то још теже слабовида. Због тога су се они трудили да ми створе све што сам жељела, ако треба да ми скину звијезде са неба. Кад већ нису могли да изађу на крај са мојим прогресивним очним обољењем. Знаш, сада много лошије видим него некад, и ускоро ће ми бијели штап бити неопходан реквизит, то је неминовност, али камо срећа да је то једино зло које ме је снашло. Знаш, једна несрећа никада не иде сама. Па да будем искрена, Мића ми је импоновао. Професор заволио своју ученицу. За мене је у то вријеме то доказивало да нешто вриједим. Крили смо нашу везу, а ви сте нас шпијунирали, је ли тако, што ме прилично забављало. Боже, колико сам тада била срећна, поготово када ми је предложио брак и упознао са својима. Чинило ми се да цијели свијет имам под ногама. Уђох у тај брак, али не лези враже, на прва разочарања нисам морала да чекам дуго.
Већ од почетка Мића је желио да буде супериоран у свему, што ми и не би сметало да ме није почео, по мом мишљењу, безразложно ниподаштавати, мада сам се максимално трудила дајући све од себе да будем одговорна и узорна млада супруга. Осјећала сам ипак да ствари не иду у жељеном правцу за мене. Скоро недвосмислено ми је почео стављати до знања да је он био толико великодушан да ожени дјевојку са инвалидитетом и да због тога треба да му будем до гроба захвална. Ћутала сам надајући се да ће и то проћи када се мало навикнем на брачни живот и увјерим да могу да одговорим свим породичним обавезама, као било која друга млада жена без инвалидитета. Прави пакао је, међутим, за мене наступио од оног дана када је заједно са мном отишао на офтамолошку клинику, гдје сам имала редован очни преглед. Тада је лично, пошто се цијело вријеме није раздвајао од мене, чуо од мог офтамолога да је моје очно обољење неизљечиво, уз то још прогресивно и да је потпуна сљепоћа извјестан исход те да једино што љекари могу да покушају јесте да инјекцијама мало одложе долазак онога што је неминовно. Када смо се вратили кући, бјеснио је, хистерисао, говорећи да је знао да ће ускоро морати да вода потпуну сљепицу, никада ме не би оженио. По несрећи у то вријеме била сам у другом мјесецу трудноће. Натјерао ме да прекинем трудноћу, јер, забога, како ћу ја када потпуно ослијепим да се бринем о дјетету, а и дијете би се могло родити оштећеног вида као што сам и ја. Наредних дана мало се смирио, али то је само било затишје пред нову буру.
Изненада у року од годину дана умрло ми је обадвоје родитеља, тако да сам остала без њихове подршке и заштите. Као једином дјетету остало ми је поприлично насљеђе у новцу, стану, викендици и плацу ван града. Мића се свега тога дочепао. Наговорио ме да плац и викендицу продамо, а стан, пошто је био државни, издамо подстанарима. Дошавши до добрих пара почео је да живи распустан и блудан живот уз моју прећутну сагласност. Боже, колико сам била блесава. Стало ми је било само до тога да га задржим по било коју цијену, па и по цијену увреда и понижења. Све мање је боравио у кући, а са мном није више излазио нигдје. Није више било заједничких шетњи, одлазака код пријатеља и родбине. Самовала сам у кући у којој је он био све рјеђи и рјеђи гост. Крвнички је трошио насљеђе које је остало од мојих родитеља, а ја нисам ни покушала да га у томе спријечим. Која сам будала била. Осјећала сам сажаљење ријетких пријатеља и околине. Врхунац свега био је када сам од рођаке дознала да је нашао и љубавницу, младу професорицу у средњој школи гдје је радио након што је напустио посао у средњој школи за слијепе и слабовиде. Чаша жучи тада се коначно прелила. На моја питања да ли је тачно то што се прича, одговорио је да јесте и да је најбоље да се разведемо, и онако окрутно ми је одбрусио да не жалим, јер сам још увијек лијепа и да за мене неће бити проблем да нађем неког ћору за кога ћу се удати, што ми и припада.
Да сам барем успјела сачувати родитељско насљеђе, било би ми много, много лакше. Овако, сада нема ничега након промашеног брака; родитељи су покојни, брата или сестру никад нисам имала, дијете на моју несрећу нисам родила, факултет сам напустила већ у почетку надајући се успјешности брака, а мужа сам не својом кривицом изгубила. Једино што ми је остало је да се вратим у стан који ми је остао од родитеља, сама без игдје икога на свијету. Не радим ни оно за шта сам се школовала. Радим на централи у једној лошој, скоро пропалој фирми за мизерну плату. Слободно вријеме проводим бесциљно лутајући, да се барем поштено прошетам и нагледам свијета док још нисам потпуно оћоравила. И морам ти признати моју биједну цркавицу трошим тако што цугам вотку и пушим цигарету за цигаретом.“ Болно уздишући заврши Нина искапивши чашу са вотком, а потом настави да испија кафу.
„Нина, то није начин, за тебе још увијек има наде. Молим те, гледај у петак по подне да дођеш у клуб наше градске организације да се дружиш мало са нама, јер ти нашем друштву уистину припадаш и гледаћемо да те укључимо у културне и спортске активности. И видјећеш на љепши и садржајнији начин ћеш да проводиш своје слободно вријеме, а богами моја супруга, наши другари и ја потрудићемо се да те поново удамо, овог пута, надамо се, срећно.“ Нина се насмијеши „Важи, доћи ћу, али удају, молим те, више не спомињи.“ На то ће моја супруга, која је пажљиво слушала Нинину исповијест, а познавајући је, мислим да ју је Нинина исповијест ганула, рече: „Нина, молим те, дођи, и ја те позивам. И дај ми број телефона да се договоримо када ти буде одговарало да код нас дођеш на ручак, па и да организујемо један заједнички излет на врело Босне или Јахорину.“ Позвасмо конобара, платисмо цех и заједно са Нином напустисмо башту ресторана.
Након што смо размијенили телефонске бројеве и поздравили се са Нином, супруга ми рече: „Боже, како живот зна да буде суров. Покушаћемо да помогнемо Нини да се заустави њено даље пропадање. Очекујемо да се ускоро нађемо са Нином и било би нам право задовољство, ако бар мало можемо бити од помоћи, да и Нина нађе барем мало среће која јој припада.“
Јовица Мијатовић
Источно Сарајево
Шифра: Стријелац 1960.