У Специјалној библиотеци за слијепа и слабовида лица у оквиру едиције на брајевом писму промовисана је збирка приповиједака „Београдске приче“ Симе Матавуља, још једно класично дјело српске књижевности. Ово дјело, дуго неправедно занемаривано и од стране критике и публике, тек у новије доба добило је пуно признање. Ово је прво његово издање на брајевом писму.

Симо Матавуљ (1852-1908), српски писац родом из Шибеника, најпознатији је по роману „Бакоња фра Брне“ а написао је око стотину приповиједака међу којима су најпознатије „Пилипенда“, „Поварета“, „Ошкопац и Била“, „Наумова слутња“ и друге.

Често се селећи, Матавуљ је упознао разне крајеве: далматинско приморје, родни Шибеник, Задар, гдје је завршио учитељску школу; унутрашњост Далмације, Загору, најприје у дјетињству као ђак у манастиру Крупи, а касније као учитељ; Боку Которску, као наставник италијанског језика у поморској школи у Херцег Новом; Црну Гору, гдје је обављао разне дужности (професор гимназије, надзорник школа, васпитач кнежеве дјеце); и Србију, у којој је живио прво као професор гимназије а затим, пошто се оженио богатом удовицом, као слободан писац. Сви ти крајеви ушли су у његово књижевно дјело, па често говоримо о приморском, црногорском и београдском кругу унутар његовог дјела. Иако је као приповједач почео прилично касно, готово у 30. години живота, Матавуљ је оставио обимом немало дјело: око стотину приповиједака, два романа, неколико списа мемоарског и путописног карактера, двије драме, више књижевних огледа те превода с француског и италијанског.

У почетној фази његово дјело обиљежено је фолклором. Био је изванредан усмени приповједач, који је умио забављати друштво смијешним, понекад пикантним и голицавим причама. Критичан према себи и свом раду, Матавуљ се стално као писац развијао и самоизграђивао. Није завршио велике школе, али је самостално читањем проширивао своја знања и био један од најобразованијих српских писаца свога доба. На његово књижевно формирање највећи су утицај имали италијански и француски прозаисти, посебно Мопасан. Матавуљ се одликује оштрим и трезвеним
посматрањем живота, способношћу да запази и одабере карактеристике лица и ситуација, и да их опише занимљиво, неусиљено и једноставно. Иако је најрађе и с највише љубави писао о малом човјеку, о људима из народа, он им је прилазио без илузија и сентименталности. Од свих својих савременика најближи модерном европском реализму, он је у најбољим тренуцима давао дјела слободна од моралистичких, педагошких и критичких тенденција, чији је једини циљ био истина о животу и умјетности. Матавуљ је класик наше реалистичке прозе, заједно с Лазаревићем њен највећи умјетник ријечи, „мајстор приповиједач“, како га је назвао Иво Андрић.

Матавуљеве приче из београдског живота настајале су истовремено кад и његове приче из приморског живота, преплитале се и укрштале у времену. Али посматрач из данашњег доба има утисак да су писане у разним епохама и да су их писала два писца: један оптимистичан, други до крајности скептик. Разлике међу њима су тематске, језичке и психолошке.

Ове приче, објављиване током посљедњих девет година Матавуљевог живота, прва су права урбана проза код нас нас, необична у вријеме поплаве сеоске приповијетке и сеоских мотива. Приче обухватају врло широк регистар, како тема тако јунака идруштвених слојева: од протуве, коцкара и вјероватног убице у причи „Дигов посао“, преко занатлија, нововјераца, периферијских бједника, пензионера, малих кућевласника, спиритиста, чиновника, самаца и глумаца, до највишег друштва у причи „Београдска деца“.

Симо Матавуљ није имао друштвених предрасуда ни класних аверзија, и посматрао је град од дна до врха, онако како се сам кретао и успињао.  Био је писац који умије да види и не либи се да каже шта је видио.

Издање Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица РС на брајевом писму штампано је на основу издања Издавачког предузећа „Рад“ из Београда, 1977, уредника Бошка Богетића. Избор је сачинио Видосав Стевановић. Књига бухвата 17 приповиједака уз поговор Видосава Стевановића „Матавуљ у Београду, Београд у Матавуљевим причама“. Састављач се трудио да изабере најбоље и најкарактеристичније приче. Овај избор је сачињен према шестој књизи Сабраних дјела Симе Матавуља „Приповетке“ („Просвета“, 1954). Редослијед прича је хронолошки, према редослиједу објављивања по часописима, календарима и књигама. Брајево издање се састоји од двије свеске и има укупно 382 стране.