У конференцијској сали Специјалне библиотеке 18. марта у подне представљено је звучно издање и на брајевом писму књиге „Смрт своју преболео“ аутора Ристе Кременовића.

Ова књига прва је у едицији Отргнути од заборава, која као што и сам назив каже име циљ да на књижевну сцену врати нека заборављена књижевна имена, и представи их широј читалачкој јавности у форматима прилагођеним особама са оштећеним видом.

Главни говорници округлог стола били су књижевници Ранко Павловић и Горан Дакић.

Ранко Павловић, уредник штампаног издања књиге Ристе Кременовића надахнуто је причао о подухвату прикупљања пјесама прерано преминулог пјесника Ристе Кременовића, те је за почетак изрецитовао пјесму Подне (која је настала у јулу 1955.) а чији стихови:

Под глогом дријема тишина.

Из крчага неба

капље плаво вино.

Негдје звецка ланац

шевиног цвркута

и бијели кос

звиждуће бећарске пјесме

 откривају озбиљног пјесника који је тада имао само шеснаест година, с чиме су се сложили и врсни зналци поезије.

С друге стране, књижевник Горан Дакић који је позајмио свој глас за звучно издање Кременовићеве књиге причао је о пјеснику који има дјечије, рекли бисмо „ћопићевске“ пјесме („Пут око свијета“) које се дијеле на оне о Бати и његовим несташлуцима, и оне које у својим стиховима имају маштовити животињски свијет. Осим ових пјесама значајан дио заузимају оне у којима пјева о природи и завичају који се стапају са обичним човјеком – сељаком, гдје према Дакићевим ријечима асоцирају на Попине преводе руских мајстора стиха:

Сваки сељак умјесто руку

има два плуга безграничне љубави

којима преорава земљине груди

тражећи бјелину дана

у плодној утроби земље.

                    (пјесма Сељаци)

Након Дакићевог излагања, тифлограф Јовица Радановић је представио издање на брајевом писму које је подијељено у двије свеске, те што је врло важно, држало се оригинала јер поред пјесама, особе са оштећеним видом моћи ће да прочитају и рецензије Николе Томовића и Ранка Прерадовића, али и ријеч уредника. Радановић је радећи на овој књизи издвојио прву пјесму из књиге – Јабучицу која је објављена 1953. године, а 63 године касније добила је своје звучну форму, али и ону на брајевом писму.

Јабучица зрела стоји

на зеленој грани,

лагано се њише

и све више мами.

Убери ме, убери,

куд ће веће сласти,

убери ме, убери,

ја ћу сама пасти.

У другом дијелу представљања едиције, присутни су имали прилике нешто више и да чују о самом пјесниковом животу, и то захваљујући Ненаду и Момчилу Кременовићу, Ристиној браћи који су са сјетом у гласу причали о његовом школовању, машти и неоспорном таленту.

Користимо и ову прилику да се захвалимо породици Кременовић, не само што је својим присуством увеличала данашњи догађај, него и на свесрдној подршци коју је дала Библиотеци да настави оно што су ону започели прије годину дана када су објавили Ристине пјесме у црном тиску.

Руководилац Библиотеке Желимир Радиновић, након што је поздравио учеснике овог лијепог скупа рекаоје да ће и у наредном периоду ова књига бити предстаљена, и то на београдском сајму књиге, те је изразио жељу да она дође „у праве руке“ како би Ристо Кременовић постао значајан представник књижевности 20. вијека.

На крају овог необично лијепог и значајног скупа, Ранко Павловић је изрецитовао пјесму Лето у којој се налази стих смрт своју преболео по којем је и књига добила име, а Горан Дакић је емотивно прочитао Ристине понајбоље пјесме, у којима је већ био свршен пјесник, и то Напуштено звоно, Плач Марка Краљевића и Преварени Одисеј – посљедњу Кременовићу пјесму коју је написао два мјесеца прије прије своје смти (фебруар, 1960 године):

Хоћу своја бедра младог тигра

и руке које брегове крате.

 

Ко ми то украде пенушаву крв

и пусти воду венама

па сад ни побећи не могу из ове удобности.