Почетком октобра ЈУ Специјална библиотека за слијепа и слабовида лица Републике Српске расписала је књижевни конкурс, једанаести по реду, чија је тема била везана за јубилеј 150 година од рођења Алексе Шантића. Тема конкурса гласила је  „Алекса Шантић – пјесник завичаја и пјесник љубави“, а као помоћну тему издвојили смо Шантићеве стихове: „Моје срце лети, и кличе и гори, / Просторима кружи, и ко метеори, /По родном крају расипа се злато“, чиме смо фокус хтјели да пребацимо на љубав према завичају и на тај начин проширимо тему конкурса и омогућимо већу слободу у писању.

Конкурс је био отворен два и по мјесеца. Током овог периода на адресу Специјалне библиотеке пристигла су 103 рада. Радови су обухватили све књижевне жанрове, од кратке приче, есеја до свих врста поезије, али највећи дио радова биле су пјесме.

Послије пажљивог ишчитавања жири у саставу књижевник Миладин Берић (предсједник жирија), магистар енглеског језика Санда Бјелајац и библиотекарка Драгана Божић издвојили су три, по њиховом мишљењу,  најпотпунија и најбоља рада, која су одговорила теми. Два рада су поетска, а један прозни.

 

Образложење жирија

 

Треће мјесто припало је пјесми „Остајем овде“, послатом под шифром Лаура001.

Пјесма је писана везаним мелодичним стихом у којем провејавају сатирични елементи и, не само насловом, директно апострофира чувену Шантићеву пјесму „Остајте овдје“, те се може схватити као својеврсан одговор великом пјеснику али и коментар на стање у нашем друштву, када велик број људи одлучује да срећу потражи ван наших граница.

Пјесник се обраћа замишљеном читаоцу коме (не) објашњава зашто је изабрао тај пут којим се данас, нажалост, рјеђе иде.

„Чему се чудите? Зашто од тога правите сензацију?…“

Баш због тог чуђења које се провлачи кроз стихове могуће је бар на два начина тумачити пјевано. Први начин је буквално читајући риме у којима преовладавају слике: тиркизно небо, распукле гране јоргована, јесење кише које засипају тргове, дах који се лебди… једна дивља љепота која не трпи конкуренцију и која се не може напустити без обзира не све друге минусе и која позива на опстанак. Међутим између редова могуће је склопити и причу која је на потпуно другом крају штапа на којем виси шаргарепа – причу у којој се говори о земљи без преседана у којој остају само чудаци и која позива на одлазак. „Остајем овде. Ваш верни слуга! Без обзира на ситуацију…. Ово је земља без преседана! Где наћи такву инспирацију?“

Чији слуга? Државе или неког другог? Из тог разлога ова пјесма ће читаоце увести у размишљање, можда и у дилему отићи или остати.

Пјесникови разлози су чисто духовне природе, сагласје са љепотом, мада његов оптимизам варира од сунца у зениту ка зими која царује. Баш такав редослијед може довести у забуну колико је искрено његово „Остајем овде“. Да ли та хладноћа која карактерише други дио пјесме представља суптилну критику друштва?

„Остајем овде! Док царује зима, / Док снегови веју и док се дах леди. / Изнад града лебде завесе од дима / Док смрзнути спавају градски дрвореди.“

Ријечи „остајем овде“ понављају се као својеврсна мантра, можда више да убједе аутора него читаоца у исправност таквог размишљања.

Свјеж и другачији приступ овој сложеној и актуелној теми оправдали су награду коју додијељујемо овом раду.

 

Пјесма „Опијело за завичај“ под шифром Глигорије 77 освојила је друго мјесто.

Централни мотив и ове пјесме је љубав према завичају. Ипак, за разлику од претходне пјесме, таква љубав овдје је сагледана у контексту пролазности времена, носталгије према завичају, те проналажењем смисла у борби за завичај, односно његовој обнови.

Пјеснички субјект шета стазама свога дјетињства. Јесен у природи резонира са душевним стањем субјекта – тмурно магловито небо као гроб, огољено дрвеће, пресахли поток, гавран у лету. Све указује на то да је врхунац живота неповратно иза нас и да је смрт и нестајање једина извјесност.

„ту гдје сам некад слушала приче

сад ево прстима пипам тишину.“

Међутим други дио пјесме нуди оптимистичније тонове. Звуци живота, јесењих сеоских радова, оглашавање животиња, дјечја граја, у субјектовом искуству или уобразиљи, није ни важно, прекидају меланхолична и мрачна размишљања. Живот се упркос свему наставља, све је дио вјечног животног циклуса, борбе и мијена.

Пјесник завршава одлучно:

„Ма нема краја док сам ја жива

и зато себи шапе повуци!

Џаба ти вјетре вјечнаја памјат…

Није твој инат јачи од Бога,

Још има живих, узалуд појеш

опијело стазама дјетињства мога!“

Пјесма обилују јасним пјесничким сликама, метафоричним језичким изразом, прецизношћу, као и уједначеном метриком и римом. Описани појединачни доживљај има универзалну људску вриједност, што је одлика добре књижевности.

 

Као најбољи рад издвојила се прича „На тавану успомена“ пристигла под шифром Романија 1954.

Премда је на конкурс достављена неколицина веома сличних радова, ова прича се истиче веома јасном структуром која читаоца без сумње јасно води кроз тему и поенту приче о посјети давно напуштеном завичају, обнављању успомена на њега, те отимању тих успомена од заборава у вртлогу модерног живота. Причу красе веома живе слике, комбинација хронолошке нарације са јасним и веома упечатљивим елементима тока свијести, односно враћања у прошлост, што рад чини слојевитим и вишезначним, али и јасним и читљивим.

Послије безмало тридесет година аутор одлази у своје родно село. Опрезно и побожно улази у кућу свог дјетињства и младости, на којој су године неживљења оставиле траг. Кућа као живо биће пропада без људи у њој, иако је наизглед све исто. Аутор зазива уводне стихове „Претпразничне вечери“ Алексе Шантића: „О мили часи, тако сте далеко…“ Сјећањем пролијећу слике ђедових хајдучких прича унуку. Стварни призори мијешају се са некадашњим, разгрћу се слојеви сјећања. Аутор урања дубље у прошлост, што је и дословно и симболички приказано путем на таван – мрачни издвојени простор, помало бајковит. Шкрипе степенице на путу ка тавану, јачи ударац раменом отвара врата.

Таван сугерише дубљи степен подсвијести, прошлости појединца, породице, народа, колективно несвјесног. „Свака ствар, једна емоција, једна успомена“ – мајчини вунени приглавци, ђедине гусле, оронула пјесмарица… Овај таван није обични таван, то је „мали музеј моје породице у којем се могу видјети традиција и обичаји кроз вијекове, не само моје породице него и цијелог тог краја и народа који ту вијековима живи“. Аутор бира неколико предмета које ће понијети са собом у рутину свакодневног живота, да му у „граду мравињаку“ пруже душевни мир и задовољство.

Слика се нагло прекида, аутор кроз прозорска стакла аута посматра сутон у крајолицима којима пролазе на путу кући. Стамено дрвеће поред пута опстаје упркос непогодама, попут народа коме припада. Свијест о дијелићима прошлости које је понио у гепеку изазивају милину и спокој у њему.

Кроз опис једне наизглед једноставне и обичне животне ситуације, са свим пратећим душевним стањима и вјешто издвојеним мотивима, прича заокружује један животни круг, заједнички свим људима.

Премда смо изабрали три наведена рада као најбоља, сматрамо да постоји већи број радова који имају сличне карактеристике и који заслужују да се и даље читају. Ипак, постоје и радови који нису одговорили на тему и подтему конкурса (иако су неки од њих били упечатљиви) и који су због тога елиминисани из даљег оцјењивања, те они којима недостаје зрелост, слојевитост и метафоричност у казивању, те су према том основу остали међу мање запаженима.

У наставку можете прочитати награђене радове:

 

Прво мјесто:

На тавану успомена

Вратити се у дјетињство код мене, као и код већине других људи, буди посебан сентимент. Кажу да сви ми негдје у дубини душе носимо дјетињство у себи до краја свог живота, и да му се често у мислима враћамо. Што смо старији, све чешће и чешће, а мудри Иво Андрић рече да човјек почиње да стари оног тренутка када постане свјестан да му умиру родитељи и учитељи који су на његово одрастање оставили посебан траг.

Недавно, стицајем околности, мада то нисам планирао, послије скоро тридесет година, посјетих своје родно село које се налази у непосредној близини мале романијске вароши Рогатице. Ту више немам никога, сем једне тетке. Моји мили и драги родитељи већ су се поодавно упокојили, и вјероватно сада обитавају у неком бољем и праведнијем свијету, гдје човјек човјеку није вук, и гдје људи сумануто не трче за материјалним добрима, за бољим мјестом у  друштву, а притом не бирајући средства. Пријатељ, уједно и мој земљак, који такође води поријекло из мог родног села, предложио ми је да ме одвезе својим аутомобилом у мјесто његовог и мог дјетињства, како рече тек толико да нас жеља мине.

Шетамо селом, године и деценије су прохујале, а моје мало село као да се уопште не мијења, исте мале кућице, а испред њих баштице ограђене плотовима од прућа, ливаде и пропланци. Све је исто као некад, само што мој пријатељ и ја нисмо исти. Свака стазица, сваки шумарак, једна успомена из дјетињства. Ту је и поточић, поред  моје старе куће у којој сам одрастао, и гдје сам као дијете пуштао мале дрвене чамчиће док је отац увијек нешто радио, а са њим и мајка.

Некако, чини ми се, па скоро побожно, улазим у родну кућу, кућу мог дјетињства и моје младости, поприлично руинирану и оронулу, јер у њој годинама више нико не живи. Кућа од година неживљења пропада сама од себе, иако је нико не дира, али унутра су скоро све ствари, стари намјештај и покућство. Помислих, овдје су некад живјели моја бака и мој ђед, моји родитељи, моје двије сестре, брат и ја, а сада не живи нико. Бака, ђед, отац и мајка, као и брат нису више међу живима. И док ми грашке зноја обливају чело, а вреле сузе квасе образе, сјетих се оних прелијепих стихова из пјесме нашег драгог пјесника Алексе Шантића, пјесника душе и љубави, Претпразничко вече: ,,О мили часи, тако сте далеко, и драга лица изчезла сте давно, пуста је соба, моје срце тамно, и без вас више ја среће не стекох“. Размишљам, да, то је била срећа, то босоного дјетињство, када нисам имао скоро ништа, а ипак сам имао све.

Сједох на стару сећију, на којој је најчешће сједио мој ђед Обрен и мотао стару добру херцеговачку шкију, коју је набављао од трговаца шверцера, који су кријући се од милиције пролазили нашим селом. Ја сједећи на истој сећији, склупчан поред ђеде, слушао сам ђедове приче, трудећи се да ми не промакне ни једна једина ријеч. Добри ђедо к’о ђедо причао је о хајдучким препадима на турске ханове, о веселим сеоским теферичима који баш и нису увијек били весели, јер се увијек иза поднева кад момци мало попију и потуку; о веселим сеоским свадбама и о његовим ловачким походима са старом пушком кремењачом, када је понекад знао устријелити вука  а једне прилике чак и медвједа. Једном га кремењача изда па замало ђедо не плати главом, али тада је био још млад па су га младе и брзе ноге спасиле да га разбјешњела мечка не раскомада.

Сједим на сећији и размишљам шта даље? Гдје даље да кренем? Сјетих се, горе у поткровљу је таван, и увијек су се горе држале углавном старе и одбачене ствари. Одлучих да кренем. Пео сам се старим дрвеним степеницама, које су тако шкрипале да сам сваки час очекивао да ће се провалити. Врата од тавана су била закључана, али тако да је стара брава од мог једног јачег ударца раменом одмах попустила. Упалих батерију коју сам носио са собом, и мада доста слабо видим, јачи сноп свјетла је био довољан да што гледајући, што пипајући почнем назирати и препознавати старе ствари.

Свака ствар једна емоција, једна успомена. Преслице моје баке и моје мајке, игле за плетење моје мајке, колико ли је само вунених чарапа исплела тим иглама, и увијек када су биле готове са љубављу ми их давала говорећи: ,,Ево сине, тамо у граду да ти ноге зими не зебу, јер свака болештина иде с нога“, а тамо у ћошку тавана спазих ђедине гусле. Колико сам их само пута слушао? Kолико је само пута добро ђедо гудио уз те гусле и пјевао својим продорним горштачким гласом. Свака ђедина пјесма отпјевана уз те гусле за мене је био један час из историје и патриотизма. Путем тих гусала упознао сам све косовске јунаке, светог Кнеза Лазара и Кнегињу Милицу, неустрашивог Милоша Обилића, који не погази завјет честитоме кнезу и на Косову пољу распори турског султана Мурата, упознах и Топлицу Милана и Косанчић Ивана и девет браће Југовића, а након ђедовог часа гуслања, покривен дебелим ћебетом неутјешно сам плакао што Срби изгубише на Косову царство. Гудио је ђедо и о Првом српском устанку, буни против дахија и о неустрашивом  вожду Карађорђу, те о мудром Милошу Обреновићу који на крају изда свога кума Карађорђа, и његову главу преда Турцима као знак лојалности, али је ипак извојевао дипломатску побједу над Турцима. Пјевао је ђедо уз гусле и о новијој српској историји, о славној епопеји из Првог свјетског рата и о убиству краља Александра у Марсеју. Одлучих, ове гусле иду са мном, понијећу их да красе моју собу у мом малом сарајевском стану. Наставим даље претраживати таван. У једном ћошку, скоро случајно напипах неки сандук, и освијетлих га. Изненадих се када сам открио да се у сандуку налази дјевојачко рухо моје покојне мајке, које је са собом понијела што је било у складу са ондашњим обичајима, када се удавала за мог оца. Била је то и те како вриједна народна ношња српских дјевојака сарајевско романијског краја. Тада ми бијаше јасно, овај таван није обичан таван. Ово је мали музеј моје породице у којем се могу видјети обичаји и традиција кроз вијекове, не само моје породице него и цијелог тог краја и народа који ту вијековима живи. То моје мишљење само учврстих оног тренутка када на супротном зиду опазих икону Светог Арханђела Михајла, заштитника и славу моје породице, а уз икону, наравно, и кандило. Наставих копати по ладицама старог стола, и гле, тамо нађох стару бритву за бријање којом се бријао мој отац, и неко врло лијепо округло огледало. У ладици се налазила и стара војна књижица мога ђеде, у којој је писало да је вјерно и одано служио своју дужност краљу и отаџбини у трећем артиљеријском дивизиону Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Прилепу.

Опет размишљам шта све да понесем са собом, да спакујем у гепек другаровог аута, и одлучих, са мном иду ђедине гусле, сандук са дјевојачким рухом покојне мајке, бритва за бријање и огледало покојног оца, и уз то једна пјесмарица коју нађох на тавану. Иако је личила на купусару из које се тешко шта може прочитати, могло сер наслутити да су то епске народне пјесме из косовског циклуса. Док сам тако стајао, око мене су шетали бијели мишеви, једини становници нашег малог породичног музеја.

Враћам се са пријатељем, а већ је пало септембарско вече. Пролазимо поред витих јела и борова које су пржили многи громови, и на њих ударале планинске олује, али они ипак опстају горди и поносни, као што опстаје и народ којем ја припадам. Идемо према граду, а са нама у гепеку путује и мали породични музеј са тавана да тамо у том граду мравињаку, када ми то буде потребно, тај мали музеј са тавана да ми душевни мир и задовољство

Момир Ашоња (РОМАНИЈА 1954)

 

Друго мјесто:

Опијело за завичај

Са Близне вјетар ма’ну капутом
потјера маглу низ стари пут,
а ту крај моста према Јошавцу
паде са дуда лист трошан, жут…

Уз село пресахли поток се вуче
један се гавран у лијен лет вину,
ту гдје сам некад слушала приче
сад ево прстима пипам тишину.

Док голе крошње окрећу главу
нагости своје ваљда се стиде,
сјета ми веже мараму црну
а туга дође, онако приде.

Ноге ми саме Палучку иду
спушта се небо, хладно ко гроб
зажмурим на трен и чујем жамор
на гумну граја, врше се зоб.

Чује се рика, блека и лавеж.
Дјечијим смијехом село одзвања.
Да ли то лудим или од чежње
уморно срце дјетињство сања?

„Долази крај“- шапуће вјетар.
Злобно ми гаси свијећу у руци,
„Ма нема краја док сам ја жива
и зато себи шапе повуци!“

Џаба ти вјетре вјечнаја памјат…
Није твој инат јачи од Бога,
још има живих, узалуд појеш
опијело стазама дјетињства мога!

Силвана Алексић (Глигорије 77)

 

Треће мјесто:

Остајем овде

Остајем овде до судњег дана.

У својој земљи, уз своју нацију.

Ово је земља без преседана!

Где наћи такву инспирацију?

Остајем овде, пролеће већ стиже.

И цвеће. И птице. И све дужи дани.

Тиркизно је небо све ближе и ближе,

Док распукле гране шире јорговани.

Остајем овде. Чему се чудите?

Зашто од тога правите сензацију?

Схватите да ми баш ви нудите

Неопевану инспирацију.

Остајем овде. Сунце у зениту,

Слушам цвркут птица – радосну музику,

Мирис плодне земље трепери у житу,

Утабане стазе се секу на видику.

Остајем овде. Ваш верни слуга!

Без обзира на ситуацију!

Од блиског истока до топлог југа –

Где наћи такву инспирацију?

Остајем овде, док јесење кише

Засипају тргове, улице и људе.

Поорана бразда спава и мирише

Док се чека чаробна долазећа студен.

Остајем овде! Овде forever!

Само за вашу информацију!

Ни дивљи запад, ни хладни север

Не дају такву инспирацију.

Остајем овде! Док царује зима,

Док снегови веју и док се дах леди.

Изнад града лебде завесе од дима

Док смрзнути спавају градски дрвореди.

Остајем овде! Од сад – па довек!

Нипошто не мењам локацију!

Нигде на свету не може човек

Добити такву инспирацију!

Симонида Бањеглав (Лаура001)