ОДЛУКА ЖИРИЈА
На конкурс Специјалне библиотеке за слијепа и слабовида лица Републике Српске “Улога и значај Брајевог писма у мом животу” чији је циљ био да се есеистички писаним текстовима изрази значај Брајевог писма и укаже на његову значајнију употребу у свакодневном животу слијепих и слабовидих лица, дошло је више радова, од чега је жири одлучио да награди четири рада.
За ове радове се може рећи да су на примјерен начин одговорили свом циљу и задатку и да су показали завидан ниво писмености.
Аутори су cвоја стечена знања повезали са својим личним искуствима што је њиховим радовима дало више аутентичности и увјерљивости.
Жири у саставу: Ранко Павловић (књижевник) – предсједник, Саша Грбић (професор) – члан и Виолета Пећић (предсједник Комисије за културу и информисање ССРС) члан је радове наградио на основу бодовног система, тако да је: први рад добијао 4 поена, други 3, трећи два, а четврти рад један поен.
На основу овог бодовног система жири је донио слиједећу
ОДЛУКУ
- Прво мјесто припало је раду под шифром Брај 77 са освојених 9 поена.
- Друго и треће мјесто дијеле радови под шифрама 3325 и Д 02 Р 03 са освојених 8 поена.
- Четврто мјесто припада раду под шифром 882447 са освојених 6 поена.
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ
- У првом дијелу првонаграђеног есеја зналачки и емотивно говори се о књизи, бираним ријечима и складном, кратком, надахнутом реченицом. Одмах иза тога, читалац сазнаје да исти значај књига може имати, и има, и за слијепог човјека, захваљујући Брајевом писму. „После прве прочитане књиге на Брајевом писму“, пише аутор, „слеп човек није више сам и беспомоћан, хиљаде људи лагано улазе у његов живот…“ Други дио есеја можда је сублимисан у једној јединој реченици: „Једноставност, непосредност и самосталност коју пружа Брајево писмо, непроцењив су дар, покретачка снага за путовање без граница.“
- И за текст под шифром 3325 може се рећи да је одличан. Врло писмен. Нешто између есеја и пјесме у прози. Мноштво чињеница исказано је на продуховљен, опјесмотворен начин. Потресно свједочанство о човјеку који може да види и када нема очњег вида, који гледа душом, који срцем осјећа оно што други види оком. Само – наслућује се то из овог језгровито писаног литерарног рада – када се унутрашњим чулом (и осјећањем) посматрају предмети, они имају неке нове, јасније контуре и често се промећу у виши стадијум материјализованог свијета, обожени прерастају у појаве.
- За рад „Брајево писмо – тачкице живљења“ могло би се рећи да је искрена лична исповијест, али је сасвим сигурно да ће у осјећањима и размишљањима његовог аутора сви слијепи људи пронаћи и своја размишљања и своја осјећања. Посебно ће бити корисно да овај текст прочитају они који су остали без вида, јер ће из њега моћи да црпе снагу за превазилажење своје невоље. „Понекад помислим, колико би слијепих људи било изгубљено у мочвари безнађа, да нема тог нашег Брајевог писма“, реченица је која даје посебан печат овој исповијести. Њој свакако треба додати и изврсну пјесничку слику с краја овог есеја, у којој Брајеве тачкице „блистају чудном свјетлошћу, коју могу видјети само они који не виде“. На то се складно надовезује и порука изречена посљедњом реченицом: „Ако ти пламичци и даље буду обасјавали наш мрак, ми никада нећемо изгубити пут.“
- Врло информативан је текст под шифром “882447”, посебно користан онима који би тек требало да нешто више сазнају о Брајевом писму и о користи коју од њега имају лица без вида. При томе је врло значајно и лично искуство, које увјерљиво говори да живот „без вида има смисла и да се ’понешто види’ и боље него раније“, како тврди аутор овог фељтонски писаног текста. Публиковањем овог рада скренула би се пажња и друштвеној заједници, нарочито органима власти, да је пред њима обавеза да се с већом одговорношћу односе према свим облицима коришћења Брајевог писма.
Слиједе награђени радови:
ПУТОВАЊЕ БЕЗ ГРАНИЦА
“Књига је уопште”, по речима древног египатског песника, “лепша и од палаче и од дворца, најлепши споменик – споменик људског духа”. Само је човек обдарен способношћу да се изражава речима и остави писани траг свог постојања. Захваљујући развитку људског друштва књига постаје приступачна сваком писменом човеку. Она улепшава живот; није ограничена ни простором, ни временом; са њом путујемо кроз време неслућеним пространствима, пљуште по нама далеке кише и греју нас нека друга сунца. У тренутку оживљава и проговара непознати град, шуму, реку, море, свемир. Упознајемо невиђено и недодирљиво. Реч спаја удаљене говорнике, слика стварни живот, људске карактере, мисли, осећања, олакшава формирање представа о свету који нас окружује. Идеали , маштања и искуства ликова остављају траг, обогаћују живот и непресушан су извор снаге за покретање потенцијала у човеку.
Сама спознаја да и поред недостатка вида постоји могућност самосталног урањања у ову ризницу људског духа, даје нам веру у себе, у величину човека и могућности да се он оствари, да пронађе себе, буде велики и свој. Вера у себе и друге доноси интелектуално ослобођење, а “слобода је”, како рече један песник, “ваздух и море.”
А када нађе свој пут, недостатак вида више није централни проблем у његовом животу. Себе види као слободног и вредног што је услов да га и други тако доживљавају. После прве прочитане књиге на Брајевом писму, слеп човек није више сам и беспомоћан, хиљаде људи лагано улази у његов живот са својим бригама, размишљањима и радостима. Обилази светове и упознаје тековине разних цивилизација. Приближава се ономе што је превисоко и предубоко, предалеко за његова чула. Са својих шест тачака, Луј Брај је извукао абецеду идентичну оној коју имају особе са видом, а затим и основне математичке знакове и симболе, нотно писмо, па чак и стенографију и тако, за разлику од предходних покушаја, створио једноставније писмо које је олакшало писање и читање и у недостатку тако значајног чула као што је чуло вида.
Иако је за стицање брзине читања текста на Брајевом писму потребно време, задовољство које пружа овладавање овом вештином, непосредан приступ књизи не може заменити читач, спикер, говорни програм. Књига писаних Брајевим писмом нема довољно, кабасте су, али то никако није разлог да му се не поклони пажња коју несумњиво заслужује.
Ово једноставно, а тако велико откриће, рељефно писмо од избочених тачака, велики је прозор у свет. Одржали су га унутрашња потреба, одушевљење оних који су га користили и схватили његову вредност.
Писањем изражавамо своје мисли и осећања, читањем их усвајамо у време и на месту које изаберемо.
Пишући шилом може се премашити шездесет слова у минути, док неки са мање напора пишу и двоструко више. Брзина тактилног читање је, међутим, врло различита и зависи од способности и вештине читача. Да би се повећала брзина читања и смањила величина књиге, Брај предвиђа кратице стенографског типа. Брајево писмо није тако мистериозно како се понеком чини. Када затворимо књигу, без обзира на то којим писмом читамо текст, памтимо, доживљавамо и усвајамо његов садржај.
Брај је омогућио слепима да читају много брже него што је био случај са ранијим рељефним писмима, да пишу, дописују се, размењују искуства и стекну познанства и пријатељства са особама физички удаљеним.
И данас, када преовладава комуникација путем интернета, и неслућеним брзинама јуримо кроз простор и време, Брајево писмо и даље остаје неупоредиво делотворније у неким областима изражавања и комуникације.
Оно даје могућност да пратимо сопствени темпо, ток мисли и осећања, упијемо текст, јасније се изразимо.
Једноставност, непосредност и самосталност коју пружа Брајево писмо, непроцењиви су дар, покретачка снага за путовање без граница.
ШИФРА: Брај 77 Недељка Ложајић
ЗНАЧАЈ БРАЈЕВОГ ПИСМА У МОМ ЖИВОТУ
И видје у пролазу човјека слијепа од рођења. И запиташе га његови ученици: „Рави, ко је згријешио, он или његови родитељи па се слијеп родио?“ Одговори Исус: „Није згријешио ни он, ни његови родитељи, него треба да се покажу на њему дјела божија. Ми треба да чинимо дјела онога који ме је послао док је дан; доћи ће ноћ када нико не може да ради. Док сам на свијету, ја сам свјетлост свијета.“
НОВИ ЗАВЈЕТ – ПО ЈОВАНУ 8,9
А прије те свјетлости; пустош у посљедњој голотињи душе, и очај мрака. Бити виђен, не видјети, а осјећати, питати без одговора. Зар никада нећу моћи оставити себе, за сутра, за моје дијете за свијет као што је то урадила Ана Франк у свом „Дневнику“, како сам, прикована уз радио слушала?
Школа и нада. Из срца безнаде модрине стазе златан зов у облику до тада појмовно неухватљивог Брајевог писма. Игра живота је отпочела.
И свјетлост засја у мојим прстима у виду шест тачака, шест смарагда уз чију игру заборавих ону народну: “Код очију слијеп“, а ја са очима, без вида, а гледам прстима.
Покушавам напунити руке љупкошћу тих шест смарагдних тачкица , а скамењени поглед мојих зеница пренијети опипу мојих јагодица. Игра написаних слова претаче се у текст. Моје „Ја“ остаје записано и шири ли се шири.
О Боже, благословио си Луја Браја и одвео у бесмртност. Захваљујући теби срела сам га гдје ноћ дотиче руб дана, гдје свјетлост прене таму у праскозорје.
Данас сам човјек, као и сви остали са манама и врлинама, успонима и падовима, жељама ушла сам и свакодневно улазим у тајне живота. Свијет природних, друштвених, па чак и егзактних наука непрестано ми отвара своја њедра и храним ли се храним. Још као девојчица ушла сам у авантуре „Алисе у земљи чудеса“, дружила се и са Гуливером на његовим путовањима. Прочитала сам „Дневник Ане Франк“ и пишем свој.
Плакала сам за Ђуром Јакшићем „На Липару“, борила се са Хелен Келер за мјесто под сунцем, „опипала“ земаљску куглу са славним морепловцима, дотицала само небо са фантастицима…
Језик рачунара ми је специјалност. Корачам модерном технологијом раме уз раме са „видцима“. Иначе, програмер сам по струци, запослена. Живим у малој, али мојој гарсонијери. Имам пријатеље, али има и оних других, не, нисам сама. Имам рачунар са Брајевим штампачем, а самим тим и море пријатеља моје судбине, а и оних других. Брајев штап ми је јаран, у вјечитој смо фрци и јурњави. Вјерујем у себе и онда када то задаје бол.
Господе!
Твојом свјетлошћу, кроз Луја Браја, обасја животне стазе нас слијепаца. Чезнем употријебити најдубље и најдрагоцјеније ријечи што имам за те, али се не усуђујем, страхујући од своје просјечности.
ШИФРА: 3325 Весна Лаловић
БРАЈЕВО ПИСМО – ТАЧКИЦЕ ЖИВЉЕЊА
Дан кад сам први пут додирнула оно за што данас знам да је Брајево писмо, далеко је у мојој прошлости, али сјећања увијек могу да га пронађу. Не мислим често о томе; само понекад, кад лутам по чудима свога живота, сјетим се и тога. Имала сам очи, које ничему нису служиле. У њима је било још само мало свјетлости, али и њу је убрзо прогутао мрак.
Била сам дио бројне, сиромашне сеоске породице, која се о мени бринула тек толико, да преживим. Да сам била ћутљива и повучена, сигурно бих се врло брзо угасила као свијећа, јер таква средина није обраћала пажњу на слабе и немоћне.
Била сам брбљива и радознала. На свако питање морала сам добити одговор и опипати рукама све што се могло дохватити.
Зато је једнога дана отац отишао у град, да пронађе оне чије очи такође ничему нису служиле. Чуо је да их зову слијепи и да многи од њих сами зарађују за живот. Да би то могли, морали су ићи у школу, а да би учили школу, морали су знати читати и писати. Пронашао је Савез слијепих у Бањалуци и тамо сазнао да слијепи читају помоћу тачкица, избушених на тврдом папиру. Један такав папир донио је кући и одмах ми га дао. Кад сам прстима прешла преко њега, осјетила сам чудну непријатност. Више ми се допадала кора старе јабуке него те „боцке“ како су их у кући прозвали, али оне, те „боцке“ одредиле су моју судбину.
Неколико мјесеци касније већ сам била у школи за слијепе у Сарајеву.
Човјек је најкомплетније биће у природи. Он увијек трага за знањем и употпуњава га на различите начине. Наравно, дјеца и одрасли се разликују по свему, па и по радозналости. Откриће да ћу, кад научим читати и писати те „боцке“ сама моћи читати бајке и јуначке пјесме које ми је до поласка у школу читао отац, толико ме одушевило, па сам жељела да што прије научим сва слова.
Објашњено нам је да се то зове Брајево писмо и да се састоји од шест тачкица, чија је основа шестачка.
„Боцке“ више нисам смјела помињати, чак сам мојим у селу забранила да тачкице тако називају.
Ако се за оне који не знају читати и писати у народу каже „слијеп код очију“, онда бисмо ми слијепи за оне који не знају Брајево писмо требали рећи „слијеп код прстију“. Можда баш и нисам изрекла неку мудрост, али чини ми се да ту има нешто.
Сјећам се школских поподнева, кад се у тишини чуо шум клизања прстију преко страница исписаних Брајевим писмом. Били су то лаки таласићи, који су нас носили по мору знања, кроз љепоте писане ријечи.
Сваки човјек радо се сјећа своје младости. Првог љубавног писма, првог стиха у споменару, првог разочарења, које је могао повјерити само својој биљежници. Ми слијепи, све то (прво) написали смо Брајевим писмом.
Понекад помислим, колико би слијепих људи било изгубљено у мочвари безнађа, да нема тог нашег Брајевог писма. Свака тачкица утиснута специјалним шилом на специјалном папиру уметнутом у специјалну таблу, уклонила је једну препреку на нашем путу.
Стварајући специјално писмо, Луј Брај (Лоуисе Браилле) није слијепим омогућио само да буду писмени, па самим тим и образовани, већ је, и не слутећи то, ујединио све слијепе у свијету. У том писму нема ни ћирилице, ни латинице, ни арапског писма, ни кинеског писма. Различити су само језици, а тачкице и мрак свуда су исти.
Има још нешто, што повезује слијепе широм свијета – предрасуде. Све тачкице Брајевог писма, похрањене у мозговима тих људи, не могу помоћи да околина мање или више са презиром не гледа на оне, који физички не могу гледати.
Да би био успјешан, слијеп човјек мора уложити бар десет пута више напора од других, па ипак – остаје слијеп. Највећа невоља је у томе, што многи менталне слабости поистовјећују са сљепоћом. „Зар је био слијеп кад је могао урадити тако нешто?“ говорили би за оног ко је учинио неку погрешку у животу. Јадни су они који тако мисле, јер и не слуте да такве глупости само подстичу слијепе, да буду још успјешнији и мада се то углавном не признаје, бољи од других.
Буде понекад и понижења која проузрокују падове, али као што они не виде друге, не допуштају ни другима да виде њихове патње. Остају сигурни у себе и спотичући се настављају свој пут.
Брајево писмо је много помогло и умјетницима. Захваљујући њему, развили су се многи књижевни таленти, а уз помоћ нотних записа и многи музичари.
Умјетност се не ствара у очима којих нема већ у скровитим дубинама човјековог бића. Многе сјајне идеје би нестале у ништавилу, да их умјетник није тачкицама Брајевог писма приковао уз вјечност.
Могућност школовања, омогућила је слијепима запослење. То су, наравно, професије које су доступне њиховим могућностима, или боље рећи, њиховим физичким немогућностима. Сналажљивост и коришћење Брајевог писма у одговарајућим ситуацијама, помогли су многима да буду цијењени на свом радном мјесту. Бити запослен важан је фактор у животу слијепих. Поуздана егзистенција омогућава заснивање породице, активан друштвени и приватни живот. Мушкарци су ту у предности, али то је тако уопште у људском роду.
Не смијем ни помислити како би завршила слијепа жена да јој Брајево писмо није омогућило да се образује и стекне самосталност. Разумије се да су њени проблеми комплекснији од проблема слијепог мушкарца. Осим тога, због предрасуда, она има много мање могућности да заснује породицу, иако без обзира на визуелни мрак, мајка у њој живи као и у свакој другој жени.
Не издиже се само мајчинство изнад њене несреће. Ту су још и упорност, стрпљивост, храброст и одлучност, да истински буде жена.
Занимљива је примјена Брајевог писма у свакодневном животу слијепе жене. Мада техника данас напредује крупним корацима, произвођачи кућанских апарата заборављају да ће те апарате користити и особе без вида, па на њима нема никаквих рељефних ознака, које би помогле у позиционирању одговарајућих програма.
Сналажљивост је карактеристика слијепих, а по томе су, стицајем околности, жене понекад чак и боље од мушкараца. Уз помоћ пластичне самољепљиве траке, а захваљујући Брајевом писму жена може означити одређене позиције на кућанским апаратима, па чак и паковања хране у замрзивачу. То обично збуњује оне који виде. „Како се у пуном замрзивачу може наћи одређено паковање хране, ако на њему нема одштампане или руком написане наљепнице?″ питају се они. Мали трикови доносе велике успјехе, а често проузрокују и фантастичне замисли, да „ти слијепи ипак некако виде.“
Свако животно доба има своје карактеристике. Упознати Брајево писмо у дјетињству нормалан је слијед догађаја, јер се тада сва дјеца описмењавају и стичу прва школска искуства. Међутим, особе које изгубе вид у зрелој доби, суочавају се са многим потешкоћама. Не спадам међу њих, али познајем неке којима се то догодило. Покушала сам завирити у тај свијет реално и емотивно. Убрзо сам схватила да није ни лако ни пријатно. Њихов живот пресјечен је на два дијела. Све што живе или су живјели, за њих је прије и послије оног тренутка кад су очи у посљедњем грчу бљеснуле засљепљујућом свијетлошћу, да би заувијек утонуле у потпуни мрак.
Није било лако прилагодити се новој свакодневици, али изненађује чињеница да су неки од њих врло брзо пожељели научити Брајево писмо. Познајем човјека, који је сва слова научио за пет дана, а касније сам схватила и зашто. Исписао је странице стихова у које је преточио своју патњу, тренутке трагедије и разочарење због предрасуда. Не чита књиге на Брајевом писму, али га користи у другим згодним ситуацијама; обиљежавање ЦД-а и слично.
Има доста особа, па чак и у старијој животној доби, које су жељеле и научиле Брајево писмо. Чак иако се много не служе њиме, оно им пружа неку, само њима знану сигурност.
Више од сто педесет година Брајево писмо заједно са слијепим особама пролази кроз прилагођавања, предрасуде и напредак. Технолошка достигнућа човјечанства данас омогућавају слијепима да до информација дођу практичнијим начинима него што је Брајево писмо, али оно не смије бити ни запостављено, ни заборављено.
Навешћу још само сат са Брајевим ознакама. Иако многи користе мобилне телефоне и сатове који „говоре вријеме“, добри стари Брајев сат је ипак најпрактичнији. Он се без буке може користити на састанцима, у позоришту и ноћу, ако се спава у соби са једном или више особа.
Одрећи се Брајевог писма било би као кад би неко, ко је успио у животу, заборавио своје старе родитеље који су се свега одрицали да би га школовали, и тако му помогли да стигне до успјеха.
Наш пут обиљежен је тим једноставним тачкицама. Оне блистају чудном свјетлошћу, коју могу видјети само они који не виде.
Ако ти пламичци и даље буду обасјавали наш мрак, ми никада нећемо изгубити пут.
ШИФРА: Д 02 Р 03 Борка Тадић
УЛОГА И ЗНАЧАЈ БРАЈЕВОГ ПИСМА У МОМ ЖИВОТУ
Сви покушаји да се слијепом човјеку пружи шанса да самостално чита и пише све до појаве Брајевог писма остали су безуспјешни. Тада је 1824. године Француз Луј Брај, који је изненада изгубио вид, дошао на идеју како и слијепе „описменити“. Тако је настало рељефно шестотачкасто писмо које је конструисао и које носи његово име, „Брајево писмо“. Луј Брај тада није могао ни слутити да ће само након неколико десетака година послије његове смрти Брајево писмо у потпуности заживјети и да ће постати једино писмо за слијепе, а камоли да ће након непуних двјесто година информатичке и друге технологије слијепом човјеку омогућити да у многоме превазиђе свој хендикеп и да ће му, као и другима, већина информација бити на дохват руке, које ће му специјализовани програми са монитора рачунара претварати у говорну информацију, али и преко одговарајућих уређаја и у испис на Брајевом писму. Сама штампа Брајевог писма је еволуирала од шила и таблице, као прилично споре и напорне методе писања, преко разних врста механичких машина, преса и слично, све до електричних машина и штампача који команду за штампање добијају електронским путем од корисника персоналног рачунара. Статистички подаци који исказују колика је распрострањеност и употреба Брајевог писма разликују се од земље до земље и показују да од 30 до 60 посто укупне популације слијепих познаје Брајево писмо, а да се њих отприлике половина од овог процента активно користи њиме. Упркос свему, сматрам да је Брајево писмо темељ писмености слијепог човјека и да ће тако и остати.
Жеља ми је да из свог угла освијетлим Брајево писмо и његову улогу и значај за слијепе и за мене лично и да подстакнем друге на размишљање.
Прије десетак година нисам ни знала шта је то Брајево писмо, а камоли шта друго о слијепима и њиховом животу. Међутим, када сам се попут Луја Браја одједном нашла у „свијету“ слијепих, почела сам размишљати о томе како они пишу и читају, како се крећу, како једу, како се одијевају и слично. У то вријеме ми је остало само да размишљам. Тек пет-шест година након што сам изгубила вид одлучила сам и, мање-више без помоћи других, успјела савладати Брајеву азбуку, која је у мој живот унијела нови квалитет и смисао, сврставши се у ред Брајевих сљедбеника и поштовалаца. Било је тешко, али нисам одустајала. Свако ново научено слово, задовољство више. Поново сам учила да пишем и читам, ово прво ми је ишло нешто лакше. Тек тада сам постала свјесна значаја Брајевог писма за слијепе и могућности које пружа и почела вјеровати у боље сутра. Брајево писмо је милионима људи попут мене улило наду и омогућило висок степен самосталности при школовању, стручном усавршавању, комуницирању, на послу, другим ријечима, у свакодневном животу. Многи слијепи су управо захваљујући Брајевом писму постигли велике успјехе и запажене резултате на друштвено-политичком, научном, књижевном и музичком пољу. У међувремену су се и мени многе нејасноће разјасниле, овладала сам новим вјештинама, схватила сам да су слијепи исти као и они који то нису и да међу њима има оних попут Луја Браја, који ће остати упамћени по својим дјелима. Стекла сам нове пријатеље и познанике са и без оштећења вида, који су одиграли посебну улогу у мом животу и без чије помоћи и подршке не бих постигла ништа.
Ново компјутерско доба, са пратећим технологијама у виду сваковрсних хардвера и софтвера са неслућеним могућностима, донијело је и слијепим и слабовидим људима нову наду и велике перспективе. Програмирањем разних апликација и конструисањем специјализованих уређаја прилагођених могућностима и специфичним потребама слијепих, постигло се много више за претходних двадесетак година, него у цијелој досадашњој историји на плану самосталности, равноправности и учинковитости слијепог човјека, који је до прије педесетак година био осуђен готово само на просјачење. У корак са развојем рачунарства у цјелини, једнако се развијају програми за обраду Брајевог писма и посебно конструисани штампачи за штампање испупчених тачкица, Брајеви реци, уређаји који текст из електронског формата претварају у рељефно Брајево писмо и други прилагођени уређаји и програми. Ипак, стиче се утисак да је све ово допринијело запостављању и маргинализацији Брајевог писма, које је све мање у употреби. То се може посматрати са више аспеката. Један од битних разлога за овакво стање јесте коришћење алтернативних могућности у виду програма, који омогућују да корисник све информације са монитора прима путем компјутеризованог гласа, говорне синтезе. Предност примања информација на овај начин састоји се у томе што се информација добија гласовно путем посебних апликација које су много приступачније него Брајеви реци или Брајеви штампачи. Затим, избјегава се велика количина Брајевих књига, које заузимају доста простора, а подаци се архивирају у дигиталном електронском формату на врло малим уређајима, хард дисковима, ЦД-овима, флеш-меморијама и слично, што је веома погодно за преношење. На овај начин се избјегавају и врло високи трошкови Брајеве штампе. Међутим, друга страна медаље у запостављању Брајевог писма се састоји у прихватању „лакше линије отпора“ и избор једноставнијег начина, што одаје утисак незаинтересованости, са жељом да се одређени циљ постигне на што бржи и једноставнији начин. Познато је да слијепима често треба много више времена за обављање неког посла, него људима без оштећења вида, посебно када је ријеч о коришћењу стручне и друге литературе и других извора, тј. у процесу усвајања нових знања, тако да се као објективни разлог за запостављање Брајевог писма намеће „брзина“ живљења и недостатак времена, често и новца, као пратећих феномена времена у коме живимо.
Али, без обзира на све објективно-субјективне разлоге, који су пратили и који прате и доприносе развоју Брајевог писма и његовој широј примјени, у мом животу оно је одиграло кључну улогу и било је веома значајно да се након велике трагедије, а то је несумњиво губитак вида, вратим у свијет „нормалних“, који сам за тренутак на кратко напустила. Схвативши да и живот без вида има смисла и да се „понешто види“ и боље него раније, Брајево писмо ми је добрим дијелом својим тачкицама просвијетлило стазу и помогло на путу духовног освјешћивања, просвјећивања и разумијевања стварности онакве каква јесте. Оно је имало пресудну улогу у мојој одлуци да се, у годинама када то и није баш уобичајено, упишем на факултет и уз „његову помоћ“ покушам савладати и ту препреку и остварити замишљене амбиције, јер је Брајево писмо темељ наше писмености и кључ нашег успјеха. Ипак, Брајево писмо је инструмент који нам омогућује да сами својим рукама читамо и записујемо и кад год хоћемо користимо сачињене веће или мање прибиљешке или друге записе и осталу прилагођену литературу.
Свједоци смо да Брајево писмо у новије вријеме улази у све ширу јавну примјену, па се тако може наћи на кутијама за лијекове, забиљешке уз изложбене предмете на појединим изложбама, у музејима, ознаке на лифтовима, разним врстама тастатура, одређеним техничким уређајима и појединим превозним средствима, а у најразвијенијим земљама свијета, као што је Јапан, готово сви производи у продавницама имају Брајеве ознаке, а пријемни и други испити на факултетима се могу полагати на Брајевом писму. Уствари, тешко ми је замислити како би свијет изгледао без Брајевог писма. Да ли би се нашао неки други „Брај“ и да ли би то писмо било налик на Брајево или би било сасвим другачије? Можда бисмо још и сад били неписмени. Али, на нашу срећу, ових дилема и искушења нас је поштедио велики Луј Брај, којем ће све генерације слијепих остати неизмјерно захвалне.
На нама је само да останемо привржени Брајевом писму и да се залажемо за његову све ширу примјену свугдје гдје је то могуће, истичући у први план све предности и погодности које оно има. Почев од тога да је оно симбол и знак препознатљивости слијепог човјека, преко његове основне функције, која је омогућила да се и слијепи сврстају у ред писмених становника ове планете, његове практичне примјене, једноставности и занимљивости, па све до књижевног и научног значаја. Шира друштвена заједница, а посебно фактори који су директно надлежни: државни органи, министарства, образовне установе, библиотеке, организације слијепих и друге институције, установе и појединци, треба да улажу много више напора, времена, финансијских и материјалних средстава уз стварање повољног законодавно-правног и општег амбијента, како би слијепи и у нашој земљи, у складу са међународним документима и позитивном праксом, били у прилици да у сваком тренутку имају могућност да жељену информацију добију, али и упућују на свом Брајевом писму. Наравно да и слијепи треба да дају свој већи допринос и да исказују заинтересованост не само за то да се Брајево писмо што чешће користе и да буде у све већој примјени, него и за то да буде сасвим равноправно са осталим општеприхваћеним и признатим писмима.
ШИФРА:882447 Клара Вујнић