Нови наслов на Брајевом писму који је издала Специјална библиотеке јесте збирка прича Алексе Микића “Сунчана обала”. Ради се о добро познатом дјелу школске лектире намијењеног ученицима шестог разреда.

Описујући оно што је доживио као дијете, Микић даје слику једне стварности, предратне, и то онакве каква је она и била. Данас, када читамо те Микићеве прозе, ту стварност, о којој он пише, доживљавамо готово као бајковиту стварност. Осјећање човјечности, блискости и топлине, у многим Микићевим приповијеткама, заиста у данашњем свијету отуђених и преокренутих вриједности, дјелује као бајковита супстанција.

Микићеве приче говоре о: тешким социјалним приликама у сеоским породицама у времену између два свјетска рата (Липов цват, Кад јечам жути, Берачи сљива, Гоничи стоке, Сапутници), најближим члановима породице (Моја мајка, Моја бака, Мој дјед, Приче мога дједа), школи, школским друговима и учитељима (Мој друг Стојан, Неочекивани сусрет, Књига из излога, Моја учитељица, Ловац дивљих патака, Велики пријатељ, Телескоп), пишчевом незавидном положају док је био слуга код сеоских газда (Наша срна, Поклон, Бјелуша), првим симпатијама (Иванка), старцима, пријатељима дјечака и дјевојчица (Кад јечам жути, Пријатељи из Смогве, Млинар Матија), дружењу и искреном пријатељству са животињама (Наш Јесенко, Наша срна, Мој добри Цезар).

Приче “Кад јечам жути”, “Липов цват” и “Млинар Матија” по снази изражених емоција и дубини продирања у психу дјечака који прерано сазријевају не заостају за причама најбољих српских приповједача за дјецу. О важним моментима раста и развоја дјетета, када оно, под теретом животне збиље, престаје да се понаша сходно свом узрасту и почиње да мисли као одрастао човјек, Микић је заиста писао надахнуто и искрено.

Микићеве најбоље прозе, реалистичке до перфекције, у основи су, за данашњег читаоца, метафоре чудесног сјаја. Зато ове приче имају толико генерација читалаца. Они у њима налазе нешто за властиту стварност трајно изгубљено.

Брајево издање збирке “Сунчана обала” обухвата двије свеске. Прва свеска броји 202 стране, а друга 206 страна. За обраду и Брајеву штампу био је задужен Јовица Радановић.

Алекса Микић (1912-1985) рођен је  у селу Буквик код Брчког.

Послије рата био је уредник у редакцији сарајевског дневног листа “Ослобођење”,  један је од оснивача и дугогодишњи уредник познатог листа за младе “Мале новине”. Једно вријеме је био и секретар Удружења књижевника Босне и Херцеговине. Главнину свог писања посветио је дјеци. Од десет књига Алексе Микића написаних за дјецу, својом једноставношћу казивања, аутентичношћу поруке, сугестивношћу и непосредношћу израза, издвајају се три збирке приповиједака: “Сунчана обала”, “Пријатељи” из Смогве” и “Звоници и даљине”.